Колумне

На овогодишњем арт фестивалу „Деветка“, који се одржава од 14. до 22. јуна у Беграду, уз бројне музичке саставе из Србије и иностранства учествује и Милан Петковић Трио.

Алексинац је некада био град рудара и град бокса. Онај ко је смео да се спусти неколико стотина метара под земљу, смео је и да се опроба у рингу, претпостављам, па је тако и настао боксерски клуб „Рудар“ из Алексинца. И наши боксери су проносили име нашег града широм Србије, Југославије, али и Европе, на радост и уз понос грађана Алексинца.

Изгледа да смо дефинитивно успорили на путу ка Европској унији. Дакле, Европа која нема алтернативу још ће причекати да јој се Србија баци у загрљај. Додуше, нисмо само ми у фази нестрпљивог ишчекивања. Ништа нису у бољој ситуацији ни Албанци из Албаније. Као ни они с Косова, а рекао бих ни њихови сународници из Метохије. Мада назив Метохија нешто није омиљен код „Косовара“, како их од милоште називају Европљани и остатак „слободног света.“

Има једна колективна карактерна црта у нас, бар код већине, а та црта јесте да та већина воли да буде главна без обзира да ли је способна, дакле да ли зна и да ли има лидерске способности. Небитно - зато скупи климоглавце и послушнике па води главну реч, а то што ствари крену још горе и све оде у пм, њима није битно. Важно да они, просечни и неуки, доминирају.

Намерно нисам објавио све доказе о плагијатима које сам пронашао у тези Синише Малог. Поучен третманом ранијих оптужби за плагијате српских политичара, одлучио сам да доста материјала сачувам за касније како бих могао да докажем да те комисије не раде свој посао

"Створио сам га да буде духован у телу, а он постаде телесан и у духу" - Bossuet (мора да је мислио на кориснике социјалних мрежа, прим. аут.)

Мало тога је у последње време узбуркало алексиначку јавност на друштвеним мрежама (на Фејсбуку) као сеча стабала у главној улици. Много тога је нејасно у овом зеленом еколошком замешатељству: има ли или нема пројектне документације, ко је надлежан, ко је расписао тендер, ко су извођачи и подизвођачи, ко је овластио јавна предузећа да секу дрворед у пешачкој зони?

Мирно српско море, фигуративно речено, усталасао је извесни пекар из Борче. Човек је брат власника пекаре, обојица Албанци, што је овде изузетно важно, и баш тај несташни брат сликао се за друштвене мреже са симболом двоглавог орла. То је симбол велике Албаније. Многи Срби су тај гест схватили као провокацију.

По много чему, откад је Србије и Срба, ово је била - доомановићевски речено, земља чуда, камијевси пак земља апсурда. У новијој историји, од 1990. наовамо, када је о идеолошкој трансформацији реч, док су земље источног блока веч промениле систем, из комунистичког у капиталистички, у најширем значењу тог појма, Србија је то чинила најспорије: нама је демократија у пеленама безмало 30 година па можете мислити колико је трајала трудноћа (деценијама). Сад, замислите бебу-систем од скоро 30…

Раскољњиков их је тако делио. На ФБ се познајемо, за пријатеље углавном бирамо сродне душе, али и људе од којих се разликујемо јер нам је битна њихова доброта. Не морамо сви бити исти - свет би био ужасно досадно место ако су сви исти: обучени нпр у иста одела као у Орвеловом роману 1984. уз то мисле исто у једном тоталитарном друштву, а наше има додирних тачака са тоталитаризмом, унисоним мишљењем, где је све што је другачције издајничко и непријатељско.