Опет о митинзима и шетњама

Док је колико-толико добро, подношљиво, они који управљају овом државом и нацијом, тачније онај, за све који нису баш одушевљени тим и таквим управљањем, који имају критичко мишљење и став према управљачима (управљачу), постоје епитети јавно изговорени попут лопужа, олоша, лешинара, хијена, криминалаца и страних плаћеника…

С друге стране, људи незадовољни стањем у држави и друштву, критички настројени према властима и човеку кога сматрају најодговорнијим за то лоше стање, такође не бирају речи. За њих је власт издајничка, корумпирана, неспособна, у спрези с криминалцима, једном речју, штеточинска. Ти незадовољници шетају улицама већих градова, демонстрирају против власти, затварају саобраћај, траже оставке најважнијих политичких личности у држави и захтевају слободне, демократске изборе.

Много је задовољних у држави, али није мало ни оних других, огорчених оваквим стањем у друштву. Којих је више? 

Недавни митинг подршке државној политици, унапред најављен као највећи у историји Србије, неславно се завршио. По неким реалним проценама скупу је присуствовало седамдесетак хиљада људи. Изгледа да организација митинга није урађена професионално. Мада су симпатизери власти имали организован превоз аутобусима, сендвиче, сокове, а на друштвеним мрежама кружио је снимак човека који исплаћује по две хиљаде динара сваком путнику на митинг. Исплаћује се у аутобусу. Наравно, ово је фалсификат. Зашто би власт плаћала своје верне симпатизере? Ти људи су отишли из убеђења. Из поштовања према садашњој владајућој гарнитури. И због вере у светлу будућност коју ће нам баш ови донети. 

Међутим, премало их је било. Па се и при крају митинга распршили. Побегли од кише. Ни говор председника државе нису саслушали. Понављам, недопустиво. Својевремено је фудбалски клуб Црвена Звезда само на стадиону примао и више од сто хиљада ватрених присталица. Вероватно је још толико навијача очајавало пред капијама стадиона јер нису могли да уђу. Било је то пре четири деценије, отприлике. Када би Душан Савић дао гол у неком европском такмичењу, по правилу у последњим минутима утакмице, сто хиљада фанатика би загрмело: Дуууле Савић, Дуууле Савић…

То су прави навијачи и одани симпатизери. У овом случају, фудбалски. Да не буде сумње у пристрасност, аутор је навијао за вечитог ривала Црвеној Звезди. Сада је то изгубило сваки смисао.

Дакле, љубав према вољеном клубу се исказује добровољним доласком на стадион, о свом трошку, гласним и искреним навијањем и оданошћу клубу; по киши, сунцу, снегу и ветру!

Митинзи опозиције или шетња Београдом, а некада и другим већим градовима, очигледно прикупи више присталица него што их је било на поменутом митингу власти. Но, то не значи да је опозиција у бројчаној предности. На митинзима, односно шетњама има их више јер имају више младих присталица од власти. И ти млади шетају. Омладина, студенти, средњошколци, навијачи неких спортских клубова. Не свих, разуме се. Чини се да власт полако губи упориште код млађег света. Али, не треба очајавати. Они старији, који не могу дуго да стоје, да пешаче, дуго да се возе аутобусом, у већини су уз сваку власт. Каква год да је. И Милошевића су подржали у време највеће инфлације у историји света. До тада. После нас надмашио Зимбабве. Елем, 1993. године, крајем децембра одржавани су парламентарни избори у Србији. Плате и пензије су онда исплаћиване у динарским новчаницама с петнаест нула. Номинално су вределе две-три немачке марке. У тренутку исплате. Сутрадан нису вределе ни пет пфенига!

У радњама ничега није било. Шећер, зејтин, лекови, и све остало могло се купити само на улици од шверцера. Искључиво за немачку марку. Бензин се куповао такође од шверцера. У пластичним флашама. У том безнађу, апатији и тоталној пропасти ондашња власт је однела победу. Тек да се зна!

Реално гледано, стање у Србији није нешто на завидном нивоу. Економија је на рубу Европе. По стандарду смо међу најгорима. То тврде разни институти за статистику из „Европе која нема алтернативу“. Школство и образовање су се срозали. Стање здравства најбоље осликава стопа смртности становништва. О безбедности и сигурности апсурдно је говорити у друштву где и деца могу починити десет убистава ватреним оружјем. Чини се да ни независно судство и тужилаштво још није профункционисало. Наш народ је обесправљен у свим некадашњим братским државама. На такозваном Косову и животно угрожен!

 Хоће ли неки будући, већ најављени избори, макар мало разрешити ову пат позицију у друштву и довести до неког бољитка? Не сумњам у истинитост речи којима међусобно часте власт и опозиција једни друге. Они се и тако одлично познају. Кад би Србију повели људи који су нешто постигли у животу својим знањем, радом и способношћу, можда би се и посрећило. Неки који су успели у страном свету. Поред свих препрека које стоје пред човеком из Србије у том негостољубивом и нама нимало наклоњеном друштву. 

Рецимо Новак Ђоковић и Никола Јокић. Најбољи на планети у својим спортовима. Ђоковић вероватно најбољи спортиста уопште. Кад би такве величине, спортске и људске, једног дана преузеле ову државу, само би боље могло да буде. Људи знају поштено да зараде новац. Огроман новац. Можда их не воле у свету, али их поштују. С њима не можеш брисати патос. Такве горостасе би примали и највећи државници с респектом. Имају став. Не подлежу притиску. Можеш га протерати с турнира, на пример, одузети му титулу, држати га у притвору, али нећеш га натерати да прими непроверену вакцину против Ковида. Такви људи не говоре данас једно, а сутра одмах начине нешто сасвим супротно. И што је најважније, и поред свих титула, успеха, славе, богатства, остали су нормални људи. А за власт у Србији нормалан човек је најпреча потреба.