Хероји Халијарда?

Оно што изазива подозрење и револт многих у Србији и државама на простору бивше Југославије је чињеница да су те пилоте из оборених савезничких авиона над Србијом углавном пре Немаца проналазили четници Драже Михаиловића. Пошто су их пронашли на местима где су се спуштали падобраном, одводили су их на сигурну територију. Недељама и месецима су их крили по сељачким кућама, лечили их и на крају градили импровизоване аеродроме с којих ће их потом амерички авиони одвести на Сицилију и југ Италије. Тамо где су савезничке снаге већ биле стациониране.

      Нећемо о филму, уметничкој вредности, поруци коју шаље, нити о историјској реалности коју филм приказује, или, по некима, фалсификује. Уосталом, аутор овог текста филм још није погледао у мраку биоскопске дворане. За нас је важнији догађај који је иницирао прослављеног филмског ствараоца да поред бабе која се чешља, нашем и можда најпре страном филмофилу прикаже херојство и пожртвованост српског народа у једном по њега најтежих времена. Мада су Срби у својој историји имали и имају таква тешка времена на претек.

     Наиме, 1944. године амерички и енглески авиони су полетали из њихових база на југу Италије и прелетали територију Србије, да би сручили бомбе на рафинерије нафте у Плоештију у Румунији, и мањим делом на циљеве у Бугарској. У повратку, након бомбардовања, немачка противваздушна одбрана наносила је велике губитке савезничким бомбардерима. Многи од њих су погођени. Има процена и до 50 % савезничких авиона. Пилоти су већим делом успевали да се спасу спуштањем падобраном иза непријатељских линија. И ту је онда наступала јурњава. С једне стране су Немци претраживали терен да би пронашли оборене савезничке пилоте. С друге стране, четници Драже Михаиловића, али и партизани у мањој мери, јер те '44. у Србији није било много партизана, све до појаве Црвене армије, стизали су пре Немаца до пилота, покупили би их и водили на сигурно. Немци су нудили велике новчане награде за предају савезничких авијатичара, међутим ниједан није предат окупатору. За разлику од пилота које су заробљавали Немци, Бугари, Румуни или Хрвати. Ти несрећници су  одмах побијени или предати немачким трупама.

    Велика пожртвованост, човекољубље и херојство српског народа. Више од пет стотина савезничких пилота је спасено и безбедно отпремљено савезничким авионима са импровизованих аеродрома у Прањанима, код Коцељеве и са Озрена у Босни. При том су свакако страдали српски сељаци, нејач, војници, од репресалија немачке окупационе војске. Ако већ нису ухватили америчке и британске пилоте, Немци су без милости свој бес искаљивали на Србима. Додуше, српски историчари до сада нису утврдили колико је Срба главом платило спашавање савезничких пилота! 

     Да српска великодушност нема границе, бар када су странци у питању, према својима потпуно су другачији, доказ је и то што су спашавали пилоте који су поред циљева у Румунији и Бугарској, бомбардовали и српске градове. Београд је '44. бомбардован осам пута, Ниш тридесет пута. Београд је гађан на Ускрс, Лесковац на рођендан Краља Петра. Лесковац је бомбардовањем потпуно разорен. Кога су то наши преци спашавали те несрећне '44.?

       Непосредно после ослобођења умало није дошло до рата са пређашњим „савезницима“ због Трста. Тито је ову важну италијанску луку хтео да присвоји. По југословенским градовима народ се „спонтано“ окупљао и скандирао „Трст је наш!“ Најжешће по српским градовима. Многи Срби су били спремни да ратују с Британцима, Американцима и Италијанима. Да освоје Трст за браћу Словенце, који нас сада увек и у свакој ситуацији подржавају, заступају и бране пред светским моћницима!

      Осамдесетих година прошлог века јерменски терористи су убијали турске амбасадоре и званичнике у европским метрополама. Тако су хтели да скрену пажњу на геноцид који је Турска извршила над Јерменима у Првом светском рату. Један такав атентат извршен је у Београду марта 1983. године. Тада су двојица јерменских терориста из терористичке групе АСАЛА у центру Београда ранили турског амбасадора Галипа Балкара и његовог возача. Убрзо након рањавања амбасадор је умро. Међутим, најневероватнији призор одиграо се одмах након пуцњаве. Двојица атентатора су наоружани јурнули на супротне стране. Али, људи који су случајно били у близини места атентата, скочили су голоруки на атентаторе. Једног су јурили по граду. Јермени су узвратили ватром и један студент је усмрћен, а двоје грађана је рањено. Нешто слично нигде у свету није забележено. Ваљда су Срби једини народ који радо гине за другога!  

      Нешто приближно могло се догодити у време „Заливског рата“, то јест, „Пустињске олује“ 1991. То је био рат Америке и Британије против Ирака и Садама Хусеина. „Четници војводе Шешеља“ и њихов командант су понудили Америци своју помоћ. Да ратују као добровољци на страни Америке против Садама. Не знам колико је та понуда била озбиљна, но, могло је у многоме да промени ток српске историје у наредним деценијама.  На боље, разуме се. Свеједно вратили се из рата живи или у сандуцима.