Време митинга и контрамитинга

Све оно што гледамо у другоразредним америчким филмовима и серијама, и домаћим остварењима рађеним на тим холивудским узорима, десило се у стварности. У Србији. Више нико није сигуран. Школа, парк, улица, стадион… И свако може бити убица. Чак и деца од 12-13 година. И то смо дочекали.

По званичним европским статистикама, Европе која нема алтернативу, Србија је једна од четири најсиромашнијих европских држава. Сиромаштво свакако утиче на лоше резултате здравства, образовања, безбедности, социјалне политике… Додуше, с образовањем је мало чудна ствар. Ако изузмемо немиле догађаје у школама, од последњег, најдрастичнијег, до малтретирања наставника, вршњака, неквалитетног програма образовања, хаоса с уџбеницима којима се образује школска популација, ипак резултати образовања су импресивни. Српски ученици и студенти редовно освајају медаље на балканским и европским првенствима у математици, физици, хемији… Све до светских такмичења

. Исто тако велики је проценат студената који у року заврше студије и добију диплому у року. Поготову је то случај с приватним универзитетима. Немали број њих је потом стекао и звање доктора наука на овим престижним образовним институцијама. Нажалост, доктори наука након стицања ласкавог звања обично батале научну каријеру и радије потраже неко буџетско намештење. Тако друштво добије квалитетне правнике, економисте и менаџере најчешће, али наука губи на другој страни. 

Није сјајна ситуација ни у култури, спорту, фудбалу нарочито. На Евровизији смо прошли као боси преко трња. Више ни у преговорима с „Косовом“ не побеђујемо с 5:0. И та победа је била само једном, мада не знам у чему се огледа? Ето, ми преговарамо више од деценије, али никако да видимо који су „бенефити“ које је Србија остварила тим преговорима. Можда то што смо на путу ка Европској унији? Оне, „напред помињане Европе која нема алтернативу?“

Због свеопштег стања у Србији има тако нека шачица незадовољних који би да протестују. Увек је неко незадовољан. Не можеш свима удовољити. Па би ти незадовољни да митингују на трговима, пред скупштином, да шетају путевима и заустављају саобраћај. Која десетина хиљада, чак и да су сто хиљада, опет је то мало за званично шест милиона и седамсто хиљада душа које како-тако живе у Србији.

Демократија је то. Свако има право да искаже мишљење, да шета, да тражи оставке министара, премијера, председника. Свако може да критикује власт. Оправдано или не, већина ће одлучити. На изборима, наравно. Ко победи на слободним, демократским изборима, где су сви учесници избора равноправни, једнаки, једнако медијски присутни, где нема подмићивања гласача, притисака, уцена, крађе, „Бугарских возова“, он ће и владати. Поражени нека митингују. То је њихово демократско право!

Зато је помало неразумљива одлука српског руководства да организује митинг подршке себи и својој политици 26. маја у Београду. И већ се зна да ће то бити највећи митинг у историји Србије! Ко може да зна да ће то бити највећи скуп? Некада је Друг Тито могао да окупи стотине хиљада спонтано окупљених грађана. Од радника из фабрика, преко студената, омладине, до деце из школа. Сви су одушевљено слушали дубокомислене маршалове говоре. Цвеће је прекривало асфалт. На крају се певала песма „Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“. 

У време највеће популарности Слободана Милошевића, тамо негде 1987., 1988-'89. године, када су већина Срба, па и аутор овог текста, мислили да је Слоба српски патриота и националиста, борац за српску ствар, када су његове слике лепљене на аутобусима, камионима, аутомобилима, када су му песме певане, на Милошевићевим митинзима се окупљало стотине хиљада одушевљених симпатизера. И многи су долазили о сопственом трошку. Мада се ни тада није оскудевало у организованом превозу аутобусима из целе Србије, али и из Хрватске, Босне, Црне Горе.

Митинг на Ушћу је окупио по неким проценама милион људи. На Газиместану, на Видовдан 1989. окупило се вероватно и више од милион људи. Режимски медији су увек преувеличавали бројеве, међутим, ко год је био на том скупу, није могао да види крај маси људи која је помно ишчекивала Милошевићев говор. Непуне две године касније, десетине хиљада пређашњих Милошевићевих присталица сада је у Београду позивало на његову оставку. Полиција је расхлађивала усијане главе воденим шмрковима и сузавцем, а ондашња војска извела тенкове у центар престонице. За сваки случај!

Данас је потпуно непотребно да власт организује митинг подршке својој политици. Та политика има већину у овом народу. Када опозиција изведе три милиона људи на улицу, то ће значити да су у већини. До тада нека се буне, шетају, траже оставке… Тако се ради у Француској, Немачкој, Грчкој… И њихове власти не организују митинге да би доказали како су у већини. Што би? Не верујем ни да овај најављени скуп може бити највећи у историји Србије. Свакако ће радници присуствовати митингу. Убеђен сам и запослени на буџету Србије. Али, није довољно.

Студенти након Тита више не подржавају власт. Школска омладина из објективног разлога неће подржати овај историјски скуп. Сељаци, такође. Њих је и тако све мање, а нису ни задовољни државном политиком према њима. Напротив! Тако да реално тешко да ће се икада више у Србији окупити онолика маса људи на митинзима какву је имао Милошевић на Ушћу и Газиместану, односно против њега 9. марта или 5. октобра. Бар по томе ће Слободан Милошевић остати упамћен као први у Србији. А у Србији, ако ниси први, као да ниси ни постојао.