Само нам је хлеб преостао

 Но, вратимо се ми хлебу и играма. Ако Србија задовољи ове две основне потребе грађана, потребу за хлебом и играма, народ ће бити задовољан. Па ће тако задовољан подарити свој глас усрећитељима који га воде успешно у протеклој деценији, а неки од тих успешних и способних и коју деценију дуже. С незнатним прекидима у делању. Све тако успешно да имамо ово што имамо. Мало ли је?

     Још да нису претходни властодршци склапали споразуме с извесним Хашимом Тачијем и Аљбином Куртијем, и да им  нису на тацни предали Газиводе, полицију и судство, царинске, пардон административне прелазе са централном Србијом, и штошта приде, не би нас болела глава. Овако, патимо сада због бивших власти иако у овој садашњој врви од тих бивших, па се тешко снаћи ко је бивши, ко садашњи, а ко ће бити будући.

     Није Косово (с Метохијом или без ње) толико важно овом народу. Није ни Република Српска од примарног значаја. Слаба економија и сиромаштво наша је стварност откако постојимо. Слобода штампе, говора и слични анахронизми много не погађају радника, сељака и поштеног интелектуалца. А, тек непоштене интелектуалце? Њима је све равно одавде до Срема. Не мења на ствари то одавде до Срема чак и да је од Београда полазиште!

      Хлеб је важан. Нешто мора да се једе. Па, био то Паризер и Народни хлеб. Елем, хлеба има. Родила пшеница. Цена јој 19 динара. Народни хлеб, пола килограма, 53 динара! Ове године ћемо имати хлеб. Шта ће бити догодине? Цена Дизела 214 динара. За литар горива ратар мора да издвоји више од 11 килограма пшенице. Ко ће јесенас да заоре парцелу и засеје пшеницу?

     Игре су тренутно већи проблем од хлеба. Додуше, не баш све игре, читај спортови. О другим закулисним играма, политичким, нећемо овог пута. Нас интересују спортске игре. Оне увесељавају народ, подижу патриотски занос, мотивишу. Величају се освајачи медаља, раздрагана маса дочекује хероје нације на аеродрому, весели се на тргу док их спортисти поздрављају с балкона. Сви су у трансу. Председник државе потом дели новчане премије. У зависности од сјаја освојене медаље.

      И све би било добро када би спортска такмичења трајала непрекидно и када би наши спортисти свакодневно освајали медаље. Народ би био забављен гледањем спортских такмичења на телевизији, омладина би уз пиво клицала победницима, политичари би примали и награђивали исте те победнике, и сви би били срећни и тако срећни живели до краја живота. Међутим, увек нешто кочи напредак у спорту. Најважнија игра је она на стадионима за фудбал. Ногомет. Јер, као што постоје две врсте аутомобила – Мерцедес и сви остали, тако и са спортом. Постоје два спорта – фудбал и све остало. Радују нас победе и медаље у рвању, теквандоу, куглању, али фудбал нас неће па неће. Џаба је председник државе поставио селектора фудбалске репрезентације. Видели смо како нас је тај прославио на светском првенству. Поготову против репрезентације Швајцарске. Како су само ликовали осведочени Швајцарци у лику Шаћирија, Џаке, Џемаилија после победе над Србијом. Можда ће се наши фудбалери некако на једвите јаде пласирати на наредно европско првенство? Захваљујући слабој конкуренцији и чињеници да две екипе из групе иду директно на првенство Европе. Али, ако и одемо тамо, провешћемо се као бос по трњу. Само да нам још једном не западне Швајцарска!

      На млађима свет остаје, али у фудбалу, код нас, нема шта да остане. Млада фудбалска репрезентација Србије изгубила од Енглеза са 9:1! Највећи пораз и највећа срамота у историји српског фудбала. И ти би требало сутра да се равноправно носе с Бразилом, Немачком, Хрватском! Напунили их као што смо ми својевремено напунили Заир 1974. На светском првенству у Западној Немачкој. Додуше, то је онда још била Југославија.

     У некој другој држави би након оваквог срамног пораза неко поднео оставку. Можда на папиру други човек фудбалске организације. Онај први је и тако ту постављен само као покриће. Овај други, који с фудбалом има додирне тачке као небо и земља, пошто је средио пољопривреду као бивши министар, сада унапређује фудбал у Србији. С истим успехом. Е, тај неће поднети оставку таман да изгубимо и са 100:1. Он, на крају и не игра на трави. Он само руководи. 

     Стога је узалудно трошење пара на стадионе у Лесковцу, Зајечару, Лозници… Ни у време велике Југославије у овим градовима фудбал није био на висини. За разлику од неких села који су у оно време имали чак и прволигаша. Црвенка, на пример. Узалудно је бацање пара и за национални стадион. Имамо ми стадионе и без тога. Само нема ко да игра, још мање нема неко стручан да води ту игру која живот значи. Не баш у потпуности да нема стручњака, али овде се више цене подобни. У свему, па и у фудбалу. Резултат свега је да смо остали без игара, а да ли ће само хлеб бити довољан да народ буде задовољан и да гласа кога треба, видеће се већ око Светог Николе.

     У  сваком случају фудбал је у Србији изгубио примат најважније споредне ствари. Сама Србија је на том пољу постала број 1!