Снага ауторитета

Другу Титу су поданици одлазили на ноге, да се пожале на зло које им се чини, да измоле нешто, просто, да буду саслушани. И њима је њихов друг понекад удовољавао. Лично је примао вољени народ. Слоба је нешто касније од маршала мање био оптерећен судбинама појединаца. Више је бринуо о државничким стварима. О нацији, породици, странци, и, чини, се прохтевима своје жене. Толико јој је удовољавао да је допустио да му жена формира странку и да њена странка без избора уђе у највишу власт. Да има министре, чак. У оно време паметни, а без морала и стида, прво би се додворили другарици Мири, а онда је све било на дохват руке.

     Ни садашњи вођа се не гади полтрона и ласкаваца. Напротив. Пут до успеха поплочан је хвалоспевима вођи, тапшањем и церекањем на сваку вођину генијалну замисао, клицањем и подврискивањем. Што чешће то чинили, светла будућност је извеснија. Ласкавцу, наравно. Ни амбасадорско место у Вашингтону није недостижно. Свакако, садашњи вођа уме да саслуша обесправљене, незадовољне, да лично прими поданике и да реши њихову муку! Шта ће народу више од тога?

      Е, сада, то што обесправљени, немоћни, нејаки, своју наду полажу у јаког вођу, то је разумљиво. Како ће човек без пара, утицаја, без добре залеђине у виду неког моћника успети да оствари неко своје право, да се лечи у државној болници, да се запосли према својој квалификацији и стручности, да добије судски спор против неког криминалца или партијског силника? Никако! Зато се такав невољник и обраћа лично највишој инстанци. Маршалату, то јест, за сада само председнику. И председник, наравно, не може да спава док тај проблем лично не реши. Ни по бабу, ни по стричевима. Већ по правди Бога истинога!

     Ту се огледа снага ауторитета неприкосновеног и непогрешивог. Зато му народ толико верује! Део народа, додуше. Има неких, ваљда шачица незадовољних, што оспоравају вођино знање, стручност, добру вољу, часне намере. Нема их много. Телевизијске камере то доказују. Односно снимци камера које снимају те незадовољне што шетају београдским, новосадским, крагујевачким, нишким и улицама других градова и гласно протестују против садашње власти и самог председника који ту власт оличава.

      Нећемо да бројимо којих је више. Задовољних или оних других. Осврнућемо се само на оне који беспоговорно подржавају вођу у сваком погледу. Свакога дана. Рецимо, министарка здравља у Влади Србије. Доказано ваљана и стручна жена у својој области. Изузетно успешна и цењена. Стога је и била носилац листе  напредне странке за републичке изборе. Пошто је и њеном заслугом напредњачка листа освојила власт (поново), докторка је добила министарску фотељу!

    Амбициозна, и према речима многих који је добро познају, честита жена, покушала је да крупним корацима реши бројне нагомилане проблеме у здравству. Послала је неке вечите, нацији добро познате „здравствене ауторитете“ коначно у пензију. Мада су исти већ годинама били пензионери. Али, када су свињски грип, ковид и сличне пошасти навалиле на Србију, без ових стручњака се није могло. Куповане су вакцине из иностранства и потом бачене у отпад, њиховом препоруком, плашили су народ ковидом, примали одликовања и похвале, понижавали колеге лекаре који су имали супротно мишљење… Ако је министарка ишта добро урадила, онда је то у чињеници да се најзад друштво отресло од ових!

     Хтела је министарка да забрани пушење у затвореном простору, но то тешко иде. Мора да су много јаки поборници цигарета; произвођачи дувана, угоститељи, сами зависници од никотина, све до државе која од дувана убире добре приходе. Наговестила је министарка да ће забранити лекарима рад у приватним ординацијама ако већ раде у државним здравственим установама. Сасвим исправно. Јер лекар у државној болници нема мотив да лечи пацијенте за плату ако већ може да их за много већи новац лечи у приватној амбуланти. Зато толики редови у болницама, листа чекања за операције, недостатак тоалет папира, пешкира, ћебади, болнице руиниране, лекари нељубазни, медицинске сестре недодирљиве.

      Нажалост, све је остало по старом. Вероватно је моћан лоби спречио министаркину замисао. Ових дана министарка је наговестила могућност доношења прописа којим би лекар опште праксе могао одобрити боловање раднику највише у трајању од две недеље. До сада је могао и два месеца да пошаље некога на боловање. После две недеље о могућности даљег боловања одлучивала би стручна лекарска комисија.

     Сутрадан, након министаркиног предлога, лично се појавио председник државе пред тв камерама (ретко то чини) и рекао да ће лекар опште праксе моћи да продужи боловање радницима до месец дана! А онда је министарка понизно изјавила да се састала с председником  и у разговору с њим схватила да је месец дана исправније решење за боловање од две недеље. Тако некако речено. Битна је суштина!

     И ту видимо колики ауторитет ужива садашњи вођа. Одлучује у медицини. Гради путеве, преко потребне стадионе, преговара, узима кредите, доводи селектора фудбалске репрезентације, доводи стране инвеститоре… Човек за све. Зато се не треба чудити што је већина правника, судија, адвоката, јавних тужилаца, економиста, просветних радника, академика, владика, новинара, интелектуалаца, задовољна стањем у друштву и потпуно одана вођи. Пошто се не буне и не протестују. Значи да је све потаман. Ту се види колики ауторитет вођа ужива у српском народу. Додуше, тај ауторитет је неприкосновен само до момента док је вођа на власти, односно док је жив, као у случају помињаног маршала.

После пада с власти ова елита друштва ће вероватно рећи да нису знали право стање ствари или да нису смели да дигну глас. Вероватније би било да сачувају стечене привилегије. Као код спомињане министарке здравља. Неко други би се можда и наљутио и поднео оставку када се већ њен предлог истог момента одбацује. Међутим, изгледа да код нас функционер  неће дати оставку па макар га понижавали сваки дан. Овде је оставка ређа појава чак и од Халејеве комете!