Колумне

Пре неколико дана пишем са мојом особом (идентитет познат мени), кад ме у сред разговора пита: ”Шта пишеш следеће?” Мислим се, шта прво да пишем, не знам ни сама. Сваког дана, нажалост, наиђем на нову инспирацију. Не знам ни да ли има смисла више да било шта пишем, јер ме ионако разумеју само они којима је већ све јасно.

ОМНИБУС СПЕЦИЈАЛ -према истинитим догађајима-

Што би ми млади (духом) рекли, нећу да спојлујем, тако да слободно прочитајте текст до краја.

Ево мене поново, пролетело скоро 100 дана од последње моје градске приче. Полако капирам да све моје изоштрене колумне, могу да окачим "мачку о реп".

“Дете је дете да га волите и разумете” био је мото Дечје недеље која се ануално обележава почетком октобра. Ова недеља протекла је у знаку детета и сама реч “дете” и “деца” помињала се много пута у свим падежима у лепом контексту. Било је ту и маскенбала и бала, игре, песничких речи, глуме...било је свега. Шта нам остаје када се ова манифестација заврши?

Алексинац, учитељски град, град који је изнедрио квалитетне васпитаче који заиста воле свој позив и успешно се баве њиме широм Србије, данас дочекује, како сам чула, свега четрдесетак студената.

Тамо где је корзо био Град се пуно променио У модерном стилу сада Центар нам је града. Фонтана је брука права Вода шљиска забадава, На све стране разлива се  Светиљке се пале-гасе. Више одмара но што ради Ко је хтео да се ’лади Може да се слика само, А цену јој знамо. А около наоколо клупице су свуда Неке жардињере и још триста чуда, Од мермера ил’ од лима Какве везе има? Црно па се не види Има ком се свиди. Каква ’ладовина надви се над њима- Штета што ће зима! Две…

У почетку нам је баш било забавно. Много смо се смејали њиховој глупости, небулозе користили као пошалице, правили шале на њихов рачун... Сваки њихов „јавни наступ“ био је проткан (ненамерно) хумористичким садржајем, па је многима суштина промакла. Они не знају другачије!

Како време лети! Није прошло ни месец дана од настанка чланка с истим насловом, само први део, у коме аутор текста, моја маленкост, тврди да у земљи Србији има два основна разлога за задовољство и срећу народа; хлеба и игара. Као хлеб је јефтин и већини Срба доступан, а игре, овакве или онакве, свеприсутне и довољне да увеселе пук. Међутим?

Константно сте исцрпљени? Сваки дан вам је лош? Осећате губитак енергије на послу или током приватних обавеза? Дневне обавезе вас смарају па их одлажете или избегавате? Осећате се као да, шта год урадили нема смисла и не доприноси било чему? Имате жељу да се изолујете од свих? Невољно идете на посао и једва чекате да са истог изађете, по могућству и раније?