Колумне

"Створио сам га да буде духован у телу, а он постаде телесан и у духу" - Bossuet (мора да је мислио на кориснике социјалних мрежа, прим. аут.)

Мало тога је у последње време узбуркало алексиначку јавност на друштвеним мрежама (на Фејсбуку) као сеча стабала у главној улици. Много тога је нејасно у овом зеленом еколошком замешатељству: има ли или нема пројектне документације, ко је надлежан, ко је расписао тендер, ко су извођачи и подизвођачи, ко је овластио јавна предузећа да секу дрворед у пешачкој зони?

Мирно српско море, фигуративно речено, усталасао је извесни пекар из Борче. Човек је брат власника пекаре, обојица Албанци, што је овде изузетно важно, и баш тај несташни брат сликао се за друштвене мреже са симболом двоглавог орла. То је симбол велике Албаније. Многи Срби су тај гест схватили као провокацију.

По много чему, откад је Србије и Срба, ово је била - доомановићевски речено, земља чуда, камијевси пак земља апсурда. У новијој историји, од 1990. наовамо, када је о идеолошкој трансформацији реч, док су земље источног блока веч промениле систем, из комунистичког у капиталистички, у најширем значењу тог појма, Србија је то чинила најспорије: нама је демократија у пеленама безмало 30 година па можете мислити колико је трајала трудноћа (деценијама). Сад, замислите бебу-систем од скоро 30…

Раскољњиков их је тако делио. На ФБ се познајемо, за пријатеље углавном бирамо сродне душе, али и људе од којих се разликујемо јер нам је битна њихова доброта. Не морамо сви бити исти - свет би био ужасно досадно место ако су сви исти: обучени нпр у иста одела као у Орвеловом роману 1984. уз то мисле исто у једном тоталитарном друштву, а наше има додирних тачака са тоталитаризмом, унисоним мишљењем, где је све што је другачције издајничко и непријатељско.

У суботу 6. априла одржана је делегатска Скупштина савеза удружења Алексинац. Чудне ли симболике? Пре 78 година на тај дан срушена је Југославија, а сада се урушава пензионерско удружћење. Разлика је једино у томе што су Југославију рушили споља а удружење изнутра.

Србија је земља чуда. Више пута поновљено. Сада и доказано. Пре неки дан сазнасмо да Војска Србије неће дозволити државни удар у Србији. А данас, министар војни, други човек Београда (да ли други?) и један од омиљенијих посланика најављују штрајк глађу.

Тако то у животу обично бива - и када нам најтеже иде, када нам се чини да су сви бродови за нас потонули, а пацови одавно побегли, посада наравно удавила, када не постоји зид на који бисмо се ослонили, ми бирамо бол јер се плашимо мрака.

Неким чудним случајем на једној овдашњој телевизији с националном фреквенцијом управо се репризира чувена енглеска серија „Мућке“.

Андрић није баш мислио на ОВО! А да ће проћи, то јест, нестати, биће свакако, само не знамо кад.