Колумне

Сигурно сте у претходним месецима запазили ова два момка. Бранимир Стојановић и Саша Бочко су сасвим обични људи. 

Припадам оној генерацији која није одрастала у ери модерне и развијене технологије какву имамо данас. То значи, укратко: родитељи нас нису имали доступне 24/7, с друштвом смо се састајали уживо, једним телефонским позивом (са фиксног телефона) или спонтано или по ранијем усменом договору, писали смо једни другима писма и слали поштом, фотографисали се најчешће у посебним приликама...

Данас је 2.август, понедељак. Дан у народу познат као: УПАРКИРАЛИ ЛИ СТЕ СЕ? (није тешко изговорити, ваља само мало преломити језик). Јер, на данашњи дан а и убудуће, ко не плати паркинг или се непрописно паркира, дођу неке чике да га „опауче“.

Већ смо апсолвирали да је школска година уз релаксиране мере због повољније епидемиолошке ситуације, успешно приведена крају.

Није да Србија гори од суше и превисоке температуре. Бар тренутно не. Тропску врелину најзад замениле кише. Али, какве кише? Олујне, монсунске, рекло би се. Обилне падавине изазвале поплаве, одроне, клизишта. Град величине кокошјег јајета обрао воће и поврће, житарице у бројним насељима, поломио прозоре и црепове, полупао аутомобиле. Није као у Немачкој на срећу, но ни ово није мало за Србију међу шљивама.

Иза седам мора, седам гора, седам планина, седам језера, седам река и седам долина, седам градова и седам села, живела је једна аждаја. Пробуди се она једног јутра и помисли:“ Аух човече...где ја живим?!?“

Честитам Вам (с намером велико в), децо, знана и незнана, на успешном завршетку школске године и свим положеним испитима.

О проблемима Алексинца може да се пише и кроз песму.

Недавно је Фејсбук преплавила вест, пропраћена фотографијом, о једном натпису са врата Врањ(ан)ске болнице.

Матиза сам опет из Косовске истерао у рикверц. Нисам ваљда луд да правим једносмерни круг око школског дворишта, сваки дан. Кренуо сам стандардно према граду, ваљда знам где.