Колумна Марије Илић: Касица прасица

Само 41% планираних средстава за инфраструктурна улагања утрошен. А град има више рупа но Швајцарски сир. Свакодневно се вози слaлом и велеслалом (и Бојан Крижај би нам позавидео на техници). Али за 200 метера асфалта (зар вас није срамота?) издвојиће 84000 евра. (Питање је реторичко.) Нереална цена за реалне потребе грађана, изгледа укључује и посебне потребе налогодаваца радова.

Касица прасица се пуни у стилу: котиле се, множиле се. Иде Нова година, треба да се части. Нема додуше за све, само за оне „који су били добри“. Њима је Деда Мраз знао да муне под јелку минулих година и по четрес ’иљада. Колико варница толико парица. Нама осталима (недобрима и непослушнима, а и небитнима) да бар оста здравља и весеља.

Из касице прасице вадило се ове године за све и свашта. Тако смо добили црне лименке (жардињере) у центру, усклађене са тамним листићима на дрвенцету, црне клупицe усклађене са црним писоарима (канте за смеће), црном уличном расветом и саркофазима (фонтаном) испред Дома културе. Црни ми, завијени у црно. Усклађеност ће предузеће да плати. У центру богато прелива. И уз и низ главну улицу.

Улагало се и у уметност- закречени су белом бојом тротоари и обележени паркинзи. И фауна нам је богатија за једног паука. Што се флоре тиче и ту као нешто раде- чупају  па саде.

Најмање се трошило на развој пољопривреде према њиховим наводима. Ни субвенције нису реализоване. Јер, само им фале кука и мотика, кад су, мигриравши из села у град, таман заборавили шта су то грабуље.

Све што не стигоше, некако ми се казује, довршиће тамо пред изборе. Па неће ваљда да се брукају? Као „они“ и „онај“ пре њих. (Као да је пре њих свет и постојао. Ајте молим вас!)

Само за протекле 3 године, незанемарљив број васпитача у нашој општини, због неусклађеног коефицијента са степеном стручне спреме, према процени вештака, на губитку је у нето износу од око 300.000 динара (без урачунате камате, доприноса и нанете нематеријалне штете), зато што им општина не признаје стечени степен образовања. Општине које су васпитачима признале VII1 степен на основу стицања стручне спреме:

Алибунар, Мали Зворник, Смедеревска Паланка, Београд, Ковачица, Пожега, Прибој, Лучани, Кучево, Ариље, Пожаревац, Горњи Милановац, Ниш, Љиг, Бајина Башта, Велика Плана, Зајечар, Блаце, Чачак, Бела Црква, Александровац, Јагодина, Пирот, Прокупље, Баточина, Аранђеловац, Сјеница, Власотинце, Медвеђа, Бољевац...

Има општина за које немам сазнања о статусу. Али, знам да је само наша општина та, која међу запосленим васпитачима врши поделу на овај начин. Која онима који су добили коефицијент мења опис послова у току радне године ad hoc. Неко се нашао паметан да без скрупула и логике каже: “Е, вама не дам!.“ Паре им шатро требају за асфалтирање улица (неких имагинарних). Сад ваљда мисле да смо неупућени у то да сваки динар у касици има своју јасну намену. Шта више, Министарство у исплати зараде васпитачима учествује уделом од 75%.

Паре нису проблем, али има пуно проблема, очигледно. Највећи је изгледа онај да „паре људе кваре“. Касица прасица, веле, пуни се. Све имамо, а ништа немамо. Они у чијем је поседу, терају инат и раде по своме, јер им положај тако нешто дозвољава. То што ће такав њихов став у неком моменту разбити касицу, ми ћемо наравно бити криви јер: смо алави на своју плату, размажени и побујали јер нећемо да газимо блато, расипници и још горе ћутолози.

Лепо је, заиста, што касица звецка. Само, има један проблемчић. Чија је то касица? Ја мислим да је НАША, заједничка, свих грађана. Али, ја ионако превише мислим и говорим. Ваљда зато што је моја лична касица бушна, ма колико радила и стављала у њу. Да не знам да ми често за њу ништа и не остане, помислила бих да ме неко поткрада.