Колумна Марије Илић: Омнибус

Епизода 1 - ТРЕЋА СРЕЋА

Одзвања ми у мислима: „Ми морамо да глумимо да шијемо...“. Одглумили су сви. За медаљу. По трећи пут отварање исте фирме у Алексинцу. Сад, ако је среће можда се посао и за’укће, ал’ се бојим да је баксуз... Углавном, видим сви срећни и задовољни, деле фотографије насмејаних лица у друштву узвишеног. Баш се радујем. Нарочито што нам је просечна плата 500 и кусур евра. Од тога неки имају 500 евра, неки само кусур. Режија успела, продукција нискобуџетна, публика аплаудира на знак. The end.

Епизода 2 - ГУСАР

У Београду се сусрели гусари и пират. Не, то није исто. Гусари су били морски пљачкаши под заштитом државе која би легализовала и организовала њихове пљачкашке походе. Пирати су били лопови на добровољној бази у сопственој режији, пљачкаши „на црно“. Гусари су стварни, а овај што га дочекаше с пиратском заставом је Џони Деп. Може се рећи такође да су се сусрела и два глумца. Један холивудски и овај домаћи. Међутим, Џони ни мање ни више него „бацио око“ на премијеркину жену. Осећа се у ваздуху поморски рат. Кога брига што Србија нема море и што Џони није пират заиста. „The show must go on...“

Епизода 3 - ОБОЖАВАМ ЖИВОТИЊЕ, ПРЕЗИРЕМ СТОКУ

Ни Неверни Тома не верује да се тога дана десио и један културни догађај у Алексинцу, везано за глуму. Представа „Примадоне“. Рада и Тања на сцени- лек за душу. Представа са поуком: у време када култура никоме није потребна, две жене спашавају позориште. Ове две даме маестрално су, као и увек изнеле комад. Посебно ме дотакла реченица коју Тања Бошковић изговара са таквим призвуком у гласу да ти је одмах кристално јасан сав смисао: „Обожавам животиње, презирем стоку!“ За ову представу нисмо увежбавали аплауз, некако је то ишло спонтано. Такође, нису нам тражили да као публика нешто „морамо да глумимо“. Ни глумице нису најављивали нешто посебно. Нема потребе, знамо се добро, а и дошли смо ради сопственог ужитка. Представу су „сашиле“, јер њима је глума професија.

Епизода 4 - ДРУКАРА/ПОТКАЗИВАЧ/ТУЖИБАБА

„Да ли бисте пријавили лекаре који не препоручују вакцину?“- тако гласи питање. Замислите чега су се ови досетили! Ајде да их као натерамо да се међусобно пријављују јел? Па ћемо прво лекаре, па професоре, па комшије, бабу, рођену децу... Знате чега се бојим? Ако понуде неку награду за тужакање, тешко си га нама! Ту се неће знати ко кога друка и због чега... Али држава кроји и диктира моду, тако да неки ће „морати да глуме да шију“ по том шаблону.

Епизода 5 - ДОЗВОЛА

Почев од суботе, кад вас неко позове у излазак после 22 часа увече, имате добар изговор, пошто сте давно прерасли оно: “Не пушта ме мајка“. Лепо кажете: „Немам дозволу“ и мирни сте, а и спашени короне која баш у то време креће у напад. Кратки резиме:

• Вакцинисани и они који су прележали, једнако се разбољевају као и невакцинисани;
• Вакцинисани и невакцинисани једнако преносе вирус;
• Шанса за тежак облик манифестације болести је умањена код вакцинисаних, с’ тим да је све индивидуално јер се и код невакцинисаних јавља благи облик болести, као што и вакцинисани умиру...

Заманта ми се. Чему ово служи, а уз то и не ради?- мислим на ковид пропуснице. Проћи ће им и ово, као што им је све и пролазило до сад јер „ми морамо да глумимо да шијемо...“.

Епизода 6 - ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА

„Убила“ сам знак за забрањено паркирање. Главом. Боли, ал’ трпим. Лепа чворуга, срећа па сам тврдоглава. Можда је то био неки други знак? Знак да је неко од актера био на погрешном месту у погрешно време- сад да ли знак или ја, не знам. Да сам вична глуми, правила бих се да се то није десило и достојанствено одшетала. Међутим, ја цркох од смеха на сред улице, јер плакање није опција... Имала сам среће да не морам на ушивање, јер ко зна више ко све овде „мора да глуми да шије“.