Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колумна Миодрага Тасића: Како Влада влада?

rss

09.11.2021.

Опречна су мишљења о томе како и колико Влада Србије обавља свој посао. Иде се из крајности у крајност. По једнима, Влада постоји само на папиру. Председница Владе, као и министри, ни о чему не одлучују самостално. Они само спроводе туђе налоге. У овом случају, Председника Србије!

Фото: Фејсбук Влада републике Србије

Раде само оно што им се нареди. За сваку важнију одлуку из свог домена морају да питају надређеног, и тек ако он да сагласност, онда ће је применити као своју делатност. Циници председницу Владе називају фикусом! Као, има је само за гледање. Не чује се и не помера!

Други, пак, у потпуности негирају ове тврдње критичара власти. По њима, Србија је парламентарна демократија са строгом поделом власти. Тако да се законодавна (скупштина) извршна (влада и министарства) и судска власт не мешају једни другима у надлежност и самостално доношење одлука. Скупштина доноси законе и прописе важне за свеопшти напредак и бољитак српског друштва. Влада, министри и сви нижи органи извршне власти самостално и независно спроводе исте те законе и подзаконске прописе. И резултат је видљив. Највећи раст славног БДП-еа, експанзија градитељства, стална потпора становништву, привреди и страним инвеститорима. Како коме. Грађанима тридесет евра, неким фирмама уносне послове на тендерима, а страним инвеститорима бесплатно земљиште, пореске олакшице, све до новчаног финансирања за сваког упосленог радника. Тако да страни послодавац запосли српског радника а од државе Србије по истом том раднику добије поклон до, рецимо, десет хиљада евра! Србија то може. Има пара у буџету. Јер буџет се пуни из цене бензина, јестивог уља, царина, такси, казни... Зашто би другачије и било? Ако смо економски тигар у региону и шире, онда ни цена бензина, хране, услуга и осталог не сме бити нижа од слично развијених земаља. Попут Немачке, Норвешке или Данске. По нечему чак и предњачимо. Цене неких производа су и веће него у поменутим државама. Ма, Србин има што нико не имаде! Свеједно за понос или срамоту!

За разлику од богатијих држава Србија не оставља свој народ на цедилу. Помаже капом и шаком. Сто евра, потом кесе с витаминима и цинком, бесплатне вакцине против ковида, онда тридесет евра... Управо ових тридесет евра, недељама најављиваних од министра финансија, председнице Владе, и најзад од стране самог Председника, у ово време пандемије, делта соја, убрзане вакцинације, народу је дошло као дар с неба. Ко може остати равнодушан на великодушност мајке државе? Мада је давно речено да Отаџбина ником ништа не дугује, ми дугујемо Отаџбини, у овом случају Србија је показала колико је збиља хумана, заштитничка и саосећајна. Хоће ли премијер Јапана поделити тридесет евра помоћи свом народу? Разуме се у јенима! Неће. Неће ни јапански цар. Он поготову неће. Јер, јапански цар је институција Јапана, али он зна које су му законске могућности и никада неће учинити нешто што је против устава и закона земље излазећег сунца!

Хоће ли енглеска краљица поделити тридесет евра сваком становнику Велике Британије? Таман посла. Нема она та овлашћења, а ни британска круна није тако издашна. Ни онај живописни енглески премијер неће частити свој народ с двадесет фунти. Евре сигурно Енглез не би делио Енглезима! Иста ствар је с владама Немачке, Канаде, Аустралије, Шведске... Тридесет евра, то јест, противвредност те суме у националним валутама нико у том такозваном цивилизованом свету није даровао својим грађанима. У томе се види величина српске владајуће елите!

Ипак, не треба бити превише издашан. Много је то пара за још увек недовољно развијену Србију. Јесте да нас све мање има, да много више умиру него што се рађају, да многи беже из ове просперитетне и напредне земље, опет, пет милиона људи пута тридесет евра, укупно сто педесет милиона. Зелених европских новчаница. Мало ли је? С тим новцем могли бисмо саградити километре ауто-пута према Подујеву, на пример. То је од преке потребе Србији. Могли бисмо подићи макар један национални фудбалски стадион у Црној Трави. Тамо тренутно нема млађег света испод 60 година, али с једним велелепним ногометним игралиштем вероватно би млади из остатка Србије похрлили у Црну Траву. Уосталом, то је погранично место и тако се штите национални интереси.

Но, ваља мислити и на бираче, хоћу рећи народ. Треба помоћи свакоме. Ту изузетака нема. Мора да једе и онај што вади из контејнера као и онај с компанијама на Белизеу или Девичанским Острвима. И онај што му тетка купује станове. Сви смо равноправни, само су неки равноправнији. Али, помоћ не мора бити толико галантна. Срби су у већини скроман народ. Не мора баш тридесет евра. Може и десет. Цениће они то. Ко ти даје десет евра за џабе? Ма, флаша зејтина, кило шећера, векна хлеба... У најгорем случају не мора ништа. Сетиће се веран народ када треба, кад је најважније, сетиће се ко му је толико доброг дао. Мислим, када дође на биралиште. Слободан Милошевић је добио изборе у зиму 1993. године. У време највеће инфлације икад забележене у свету. Када се живело с две-три немачке марке месечно. Толике су плате биле. Међутим, народ веран свом вођи није заборавио сву претходну доброту којом је био усрећен. Исто је и данас. Свако добро памти се у Србији, тако да данашња власт не мора баш да расипа. Не бацајте тридесет евра пред народ. И пет евра ће бити довољно уколико се даје сваког месеца и уколико буде медијски пропраћено. Но, о томе не треба бринути!

Миодраг Тасић

Коментара: 0


# Миодраг Тасић Влада Републике Србије
@



 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима