Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Колумна Миодрага Тасића: На путу за Катар(зу)!

rss

24.11.2021.

Десило се чудо. Србија се пласирала на светско првенство у фудбалу 2022. године у Катару. Победом у последњем колу против фаворизоване Португалије, европског шампиона у фудбалу и једне од најјачих ногометних велесила, и то још на гостујућем терену, у Португалији.

Фото: Wesley Tingey / Unsplash

Дакле, директно смо се пласирали на мундијал. Без мрцварења у такозваном баражу, у коме се састају другопласиране репрезентације из сваке групе. Додуше, и сада смо постигли победнички гол у последњем минуту утакмице, као што је био случај и много пута раније; сетимо се гола Станислава Карасија давне 1973. године против Грчке у квалификацијама за светско првенство, славни погодак Радановића у Сплиту 1983. против Бугарске, сада у квалификацијама за европско првенство. Има тога још, али и ово је довољно.

Највеће заслуге за пласман на најпрестижније спортско надметање многи приписују тренеру репрезентације Србије Драгану Стојковићу Пиксију. Успешан бивши фудбалер доказао се и као тренер. Прво у свету, онда, ево и код нас. Од посрнуле и безидејне организације, коју су предводили разни Кокезе, Крстајићи и њима слични анонимуси, иако Србија располаже квалитетним фудбалерима и тренерима, углавном негде у белом свету, Пикси је створио изгледа победничку атмосферу и удахнуо душу у екипу. Исто тако и сами фудбалери у репрезентацији исказали су пожртвовање, чврстину и менталну снагу. И они заслужују похвале. Међутим, творац тријумфа је Председник републике Србије. Лично је одабрао Стојковића за тренера репрезентације. Дао му је потпуну слободу у раду. Зато што је веровао у Пиксија. И што је најважније, Председник је посетио српске фудбалере у авиону пред полазак за Португал. Наравно да је та посета силно обрадовала и мотивисала репрезентативце. Потом је победа над Роналдом и остатком само логичан след догађаја. Исто као и милион евра награде фудбалерима, којим их је председник наградио за победу. Добро ситуирани фудбалери су овај поклон и сами даље поклонили; у хуманитарне сврхе!

Овог пута се посета Председника фудбалерима показала успешном. Ипак, треба избегавати сличне потезе у будућности. Ризичан је то потез. Могли су фудбалери и да се уплаше велике одговорности. Огромна је то част да те лично испрати први међу нама. С друге стране, тешко бреме. Ноге клецају од тога. Својевремено је Јосип Броз посетио југословенске фудбалере у Немачкој. Било је то на светском првенству 1974. године. То је било после оног Карасијевог гола и након победе у мајсторици са Шпанијом. Голом Јосипа Каталинског. И тада, пред утакмицу с домаћином Западном Немачком, Друг Тито посећује репрезентацију Југославије. Истина, постројени фудбалери Југославије три сата су стрпљиво чекали маршала, па су им се ноге касније завезале против Немаца. Глатко смо изгубили и испали из даљег такмичења. Било је неких непроверених прича да је Тито продао утакмицу Немцима за седамсто милиона марака. Да би држава избегла банкрот. Ни атмосфера у репрезентацији није била као данас. У оно време фудбалери су много мање зарађивали од данашњих ведета. Чак је и фудбалски савез закинуо играче за неке паре. Обећали новчане награде, па нису дали. Могуће да паре још нису биле легле од већ поменутог немачког кредита од седамсто милиона? Који никада није ни враћен!

Сумњам да је маршал уживао мањи углед од нашег председника. Пре ће бити да су се ондашњим репрезентативцима ноге одсекле од страха. Да не обрукаш доживотног председника. Маршала. Хероја, ратника, борца, миротворца, академика, ловца, и шта још није био?

Председник Србије је величина. Ипак, има разлике у односу на маршала. Председник воли спорт уопште. Највише, чини се, кошарку. Не би иначе учио за кошаркашког тренера. Али, воли и фудбал, а прати и остала спортска надметања. И богато награђује победнике. Маршал, напротив, није баш марио за спорт. Можда тек понешто. Евентуално коњички спорт, мачевање и стрељаштво. И сам је био успешан стрелац. Доказао се у стрељаштву  као аустроугарски војник у борбама у Србији у Великом рату. Толико је био успешан да су га одликовали и унапредили. У следећем светском рату  словио је  као главнокомандујући, али лично није пуцао у непријатеља. У борби свакако не. Ако је и пуцао, онда је пуцао у заробљене и немоћне. После тог рата, пошто је за сву бежанију и погибељ добио чин маршала, углавном је пуцао у дивље свиње, јелене и понеког медведа. Колико се зна.

Маршал није био циција. Трошио је на себе. Китио се оделима, пушио најскупље цигаре, пио најквалитетнији виски, пловио морима и океанима, даривао гладан народ Албаније српском пшеницом и брашном. Отетом од српског сељака. Међутим, спортисте нешто није награђивао. Могли су до миле воље да освајају медаље и побеђују,  новчане награде или доживотне пензије нису им следовале. Таман посла да неко за освојену медаљу после буде награђен доживотном рентом!

У оно време су радници, сељаци и поштена интелигенција макар декларативно били више уважавани од спортиста, музичких звездица, ријалити шампиона... Данас је другачије. Радници рмбаче код страних газди за минималац који још не достиже цену потрошачке корпе, сељаци изумиру, а интелигенција је све друго само није поштена. Да су поштени не би затварали очи пред кршењем устава, гушењем демократије, општим безнађем, бедом и свеопштим лицемерјем. Ако већ нису поштени, барем су паметни. Интелигентан човек је, дабоме, паметан. То је синоним. Већ тако паметни схватају одакле ветар дува, па се приклањају. Хвале вођу на сва уста. Трче да се поздраве с њим, да буду у близини горостаса. Понекад је довољно и само да привире иза леђа. Колико да те камера ухвати у важном тренутку. Попут Ненада Бјековића, некада доброг фудбалера и успешног спортског функционера, који је у већ помињаном авиону с фудбалском репрезентацијом Србије испружио врат до прснућа, само да буде у објективу. И да га председник накнадно уочи. Верујемо да ће уследити фотеља председника Фудбалског савеза Србије!

Сличне почасти уживао је Јосип Броз својевремено. Слоба Милошевић ништа мање. Сада, нормална ствар, веран и одан народ подржава данашњег вођу. Тако је то у Србији одвајкада. Народ обожава јаког вођу. Замењује му оца. Главу породице. Воли док воли. После га псује као најгрђег. Тако ће бити и убудуће. Зато и овај пласман на светско првенство у фудбалу остаће записан као пут у Катар. Пут за катарзу (прочишћење) мало ће причекати.

Миодраг Тасић


# фудбал Александар Вучић Миодраг Тасић Јосип Броз
@avucic @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима