Колумна Марије Илић: Страшни суд

До пре неколико година било ми је непојмљиво да се нешто што очигледно човеку припада, по сили закона, што је логично и чињеницама поткрепљено, мора доказивати на суду. Као што то обично бива, а нарочито у држави где закон има више рупа него сито и решето, доспем и ја на суд. И то не једном.

Први пут, позову мене у својству сведока. О-ду-зе-та! Пишти онај детектор на улазу, а мени пишти у глави, иако знам да сем истине и немам шта друго да кажем, иако знам да ништа згрешила нисам. Обично такви највише надрљају. Погрешно васпитана да са органима који спроводе ред и закон нема расправе, идем к’о на клање. Преживим стрељање погледом тужене стране. Кад, мало времена прође, ето мене опет на суду. Повод срећан, ја лепо расположена, дошла сама да се браним, само чекам да судија лупи тучком о астал. Мислим, нећете ми више ни слику видети. Мислим погрешно. Стрпљиво сам чекала неких седам годиница, а онда пресавијем табак па опет на суд. Улазим к’о у своју кућу, што би се рекло. Тужена страна позната од раније. Стрељање погледом у најави. Панцир не носим. Држим час истинољубља. Или истерујем (не)правду. Станем за говорницу и причам све по реду. Изађем мирне савести и чистог образа. Стид остављам туженима, јер свога немају. Савест носим са собом, јер не знају шта би са њом. Зарад тога што је процес (безмало Кафкин) у току, не могу о детаљима.

Хтела сам да вам предочим да нигде у свету нема земље у којој сваки становник мора да познаје законске одредбе и регулативе, сем код нас. Већина спорова води се против државе и државних институција. Људи туже банке због незаконитог узимања камате, туже ЕПС због неоснованих трошкова на рачуну, туже послодавце због поступања мимо закона по различитим основама. Па како и не би? Хоћеш путне трошкове који ти законом следују? Мораш да тужиш. Хоћеш да ти се зарада исплаћује према законом утврђеном коефицијенту? Мораш да тужиш. Али, убеђују те да то не чиниш, јер “ћеш блокирати  рачун” и напомињу ти пре него ли процес и крене „да ћеш сигурно изгубити“. То што је твој лични рачун блокиран, знатно умањен или што си материјално оштећен, а психички деградиран и малтретиран, њих не занима. То што после на основу твоје пресуде и сами себе туже сигурни да добијају, па се још и окористе, није важно. То што на суду плате и за пумпу и за бициклу, такође их не занима. То што заврше на Међународном суду па тамо изгубе у већини случајева, ни то их се не тиче. Живимо у правно уређеној држави, кажу. Аха, важи. Право код адвоката па на суд. Члан тај и тај, закона тог и тог каже то и то. Ал’ кад би могло да ти после не расправљаш шта је шта. Закон се увек тумачи тројако: у односу на онога ко га доноси, у односу на онога ко га тумачи и примењује и у односу на онога на кога се примењује/ односи. Свако се позива на своју перспективу.  Закукуљено и замумуљено. Има и онај закон јачег, који се не доводи у питање никад. И закон акције и реакције. Али, и онај где те кадија тужи и кадија ти суди. Ко није у могућности да ниједан примени,  узда се у законитост рада судства. Од суда правде, виши је ипак суд савести. Тешко је играти по правилима. Мора да се буде поштен. Ни по бабу ни по стричевима.

Кад кренем на рочиште, спремим се. И рецитацију знам. Законе тек! Напамет. Очекивања немам, сем да дочекам крај. Идем само да предочим истину. Па и ако се деси (а не би ме чудило) да суд не пресуди по правди, нека. Знам да ништа није изгубљено, јер на крају сви ћемо пред Врховног Судију. Његова је увек последња. Од свих пресуда, најстрашније  је када сами себе осудите на трпљење неправде, када сте већ осуђени да живите ту где јесте.