Колумне

Прича о детињству које је имало укус "Маст на 'леба".

Сви добро знамо да је Алексинац познат по разним градским руглима. Постоје безброј локација за које једноставно не постоји објашњење шта даље са таквим објектима.

Недеља собајле, јутарњи ритуал, стронг 3у1, ђус и наравно Фејс. На монитору се појављује добро позната информација: Имате успомене на данашњи дан, надамо се да ће вам пријати да се подсетите својих успомена."

Приликом читања можете преслушати песму о човеку са свилем јелечем.

Познавао сам једног бизнис господина који је говорио да "није хигијенски брчкати по мозгу човеку", када је говорио о некој теми. Тиме је хтео да каже да се ради о нечем што је свима познато, што се зна, не треба објашњавати, иако то смета, даље лебди као да се није догодило и утиче на понашање људи у средини и ван ње.

Суморно осмомартовско јутро, још увек деца носе цвеће учитељици, а и ми остали испуњавамо своју дужност према нежнијем полу. Испред улаза у Дому културе нервозна маса нестрпљиво чека своју дозу вакцинације, а позната људска фигура са прекрштеним ногама и цигаром, у некарактеристичном расположењу проговори дрхтавим гласом: - Гидро, толико од мене, одслужио сам своме народу?!

Откако знам за себе, а није мало, код нас се води континуирана борба државе против криминала. Тако је било до пре двадесетак година, а у последње две деценије држава води немилосрдну борбу против мафије!

- Хајде, престани да се палиш као хепо коцкица, није то никакво чудо, обична бре центрифуга, учили смо то, зато си и добио кеца, немаш појма - покуша да ме убије у појам мој наставак физике из основне школе Срба Ивановић.

Хладно недељно јутро, изгледа да баба Марте још увек постоје. Субота, идеална прилика за лагани градски "Шпацир". Отворена широм капија, баш као некад када је то била нормална јутарња појава у мом породичном дворишту. Само овога пута није шикљала вода из чесме и није нестало неколико огревних цепанки . Решио сам да данас кренем у шетњу кроз сећања мојих средњошколских дана...

- Еј тутубане шта радиш то? Тридесет и пет година ми одзвањају ове речи мога наставника математике из основне школе, Кнежевића. Стално ми је пред очима зелена табла и мало парче креде које је обично завршавало на врху моје главе и уз благе ударце главом од таблу надовезала би се чувена реченица: "Александре муко моја, тутубане над тутубанима"- уневорзише се познати бркови.