Колумна Марије Илић: Овај „Тома“ и онај Тома

Одгледах Тому, преспавах да ми се утисци слегну, промислих... Када је Тома преминуо, имала сам само 11 година. Та вест је покрај моје генерације промакла неопажено, јер смрти је тих година било на све стране. Да сам Тому нешто познавала лично (у неком паралелном универзуму) не би ми се допао. Да. Због носа. Не волим кад људи имају већи нос од мене па не издоминирам. Шалим се. Овај „Тома“ и онај Тома- ниђе везе. Али, за глуму, скидам капу овом „Томи“. Проплакасмо мало, насмејасмо се мало више. Очигледно да нам је свима добро дошло овако нешто. Ипак, дотакли смо дно живота... Бјела се искупио за оно батињање. Кад сам изашла из биоскопске сале, верујте ми на реч, у мени се јавила жеља да свратим у кафану, да певам, лумпујем и плаћам... али, није време за кафанисање (и у здравственом и у финансијском смислу).

Кад мало боље размислим, има много истине у свему што је изречено у филму: о животу, о љубави, у песмама... Нећу да наводим, свако нека пронађе своју омиљену реченицу. Има и доста лоше акцентованих речи које су аутентичне за лесковачи крај, али разумесмо с(в)е. За Томиног живота су исто била нека тешка времена, али било је и срећних људи. Док сам са маском преко носа и уста гледала у платно, помислих како сам срећна, јер има много оних који нису дочекали да погледају овај филм. Има и оних који ће због њега изгледа и робијати (боље да су “скинули” тону него Тому).

Сад ће наравно они који „не подносе народњаке“ и „не слушају ту музику“ и који „немају појма ко је Тома“ одмах сами да се прозову и да ме прозову. Такве „највише волим“. И разумем их. Они слушају све од Силване до Нирване. Ја сам „сваштојед“, са укусом и мером.

Филм ме је, просто речено, разгалио. Иако сам, као и сви знала унапред да неће бити хепиенда. Баш као и у животу. Хепиенд је када живиш живот достојан човека а по сопственом кроју саткан, а не на крају.