Kolumne

Aleksinac je nekada bio grad rudara i grad boksa. Onaj ko je smeo da se spusti nekoliko stotina metara pod zemlju, smeo je i da se oproba u ringu, pretpostavljam, pa je tako i nastao bokserski klub „Rudar“ iz Aleksinca. I naši bokseri su pronosili ime našeg grada širom Srbije, Jugoslavije, ali i Evrope, na radost i uz ponos građana Aleksinca.

Izgleda da smo definitivno usporili na putu ka Evropskoj uniji. Dakle, Evropa koja nema alternativu još će pričekati da joj se Srbija baci u zagrljaj. Doduše, nismo samo mi u fazi nestrpljivog iščekivanja. Ništa nisu u boljoj situaciji ni Albanci iz Albanije. Kao ni oni s Kosova, a rekao bih ni njihovi sunarodnici iz Metohije. Mada naziv Metohija nešto nije omiljen kod „Kosovara“, kako ih od milošte nazivaju Evropljani i ostatak „slobodnog sveta.“

Ima jedna kolektivna karakterna crta u nas, bar kod većine, a ta crta jeste da ta većina voli da bude glavna bez obzira da li je sposobna, dakle da li zna i da li ima liderske sposobnosti. Nebitno - zato skupi klimoglavce i poslušnike pa vodi glavnu reč, a to što stvari krenu još gore i sve ode u pm, njima nije bitno. Važno da oni, prosečni i neuki, dominiraju.

Namerno nisam objavio sve dokaze o plagijatima koje sam pronašao u tezi Siniše Malog. Poučen tretmanom ranijih optužbi za plagijate srpskih političara, odlučio sam da dosta materijala sačuvam za kasnije kako bih mogao da dokažem da te komisije ne rade svoj posao

"Stvorio sam ga da bude duhovan u telu, a on postade telesan i u duhu" - Bossuet (mora da je mislio na korisnike socijalnih mreža, prim. aut.)

Malo toga je u poslednje vreme uzburkalo aleksinačku javnost na društvenim mrežama (na Fejsbuku) kao seča stabala u glavnoj ulici. Mnogo toga je nejasno u ovom zelenom ekološkom zamešateljstvu: ima li ili nema projektne dokumentacije, ko je nadležan, ko je raspisao tender, ko su izvođači i podizvođači, ko je ovlastio javna preduzeća da seku drvored u pešačkoj zoni?

Mirno srpsko more, figurativno rečeno, ustalasao je izvesni pekar iz Borče. Čovek je brat vlasnika pekare, obojica Albanci, što je ovde izuzetno važno, i baš taj nestašni brat slikao se za društvene mreže sa simbolom dvoglavog orla. To je simbol velike Albanije. Mnogi Srbi su taj gest shvatili kao provokaciju.

Po mnogo čemu, otkad je Srbije i Srba, ovo je bila - doomanovićevski rečeno, zemlja čuda, kamijevsi pak zemlja apsurda. U novijoj istoriji, od 1990. naovamo, kada je o ideološkoj transformaciji reč, dok su zemlje istočnog bloka več promenile sistem, iz komunističkog u kapitalistički, u najširem značenju tog pojma, Srbija je to činila najsporije: nama je demokratija u pelenama bezmalo 30 godina pa možete misliti koliko je trajala trudnoća (decenijama). Sad, zamislite bebu-sistem od skoro 30…

Raskoljnjikov ih je tako delio. Na FB se poznajemo, za prijatelje uglavnom biramo srodne duše, ali i ljude od kojih se razlikujemo jer nam je bitna njihova dobrota. Ne moramo svi biti isti - svet bi bio užasno dosadno mesto ako su svi isti: obučeni npr u ista odela kao u Orvelovom romanu 1984. uz to misle isto u jednom totalitarnom društvu, a naše ima dodirnih tačaka sa totalitarizmom, unisonim mišljenjem, gde je sve što je drugačcije izdajničko i neprijateljsko.

U subotu 6. aprila održana je delegatska Skupština saveza udruženja Aleksinac. Čudne li simbolike? Pre 78 godina na taj dan srušena je Jugoslavija, a sada se urušava penzionersko udružćenje. Razlika je jedino u tome što su Jugoslaviju rušili spolja a udruženje iznutra.