Kolumna Marije Ilić: Pelcer

Znači bezbriga totalna. A ako i pripuca, arsenal od čak 19 (i slovima: devetnaest!) pištolja na vodu. Pa, malo li je? A kad ekonomski tigar poput nas zareži na sićušne neprijatelje… Podvijenog repa vratiće se odakle su došli. Mi osuđujemo, ali ne sankcionišemo. Mi podržavamo, ali posmatramo sa strane. Diplomatija na nivou. Neki se ratu raduju, a neki i strahuju, zavisno od prethodnog iskustva.

Ko je profitirao u metrima kvadratnim trlja zadovoljno ruke. Ko je izgubio i to što je mučki stekao, a možda i najvrednije, ježi se na svaku sliku koja pristiže iz ratnog područja. Predizborne aktivnosti utihnuše pred zvucima sirena. Korona nestade u oblaku crnog dima od detonacija. Svi doskorašnji epidemiolozi i zdravstveni radnici u pokušaju, preorjentisaše se na ratne vojne analitičare. A mi spokojni. Videli smo grašak, pasulj, pirinač, ulje… Na slikama. I dvojicu kromanjonaca koji se pogađaju kao na pijaci ko je u pravu. Ministar vojni glanca čizme i analizira vezivanje pertli. Narod uživa blagostanje maštajući o obećanom: sanja plate od 1000 evra, nove autoputeve, besplatne vrtiće i razne pomoći države. Samo da nam na kraju ne zatreba ona “prva pomoć”.

Lično, žalim svaki narod kome bombe padaju na glavu. Žalim za svakom žrtvom rata, koji započne uglavnom na inicijativu onih koji u njemu učestvuju iz fotelje i bezbednog skloništa. U ratu nema apsolutnih pobednika. Svi gube, manje - više. Mi smo već sve što smo mogli izgubili. Ostalo je poneko dostojanstvo, za pelcer. Koliko pelcera se primilo, pokazaće se već 3. aprila. Samo da rata ne bude.