Kolumne

Svi dobro znamo da je Aleksinac poznat po raznim gradskim ruglima. Postoje bezbroj lokacija za koje jednostavno ne postoji objašnjenje šta dalje sa takvim objektima.

Nedelja sobajle, jutarnji ritual, strong 3u1, đus i naravno Fejs. Na monitoru se pojavljuje dobro poznata informacija: Imate uspomene na današnji dan, nadamo se da će vam prijati da se podsetite svojih uspomena."

Prilikom čitanja možete preslušati pesmu o čoveku sa svilem jelečem.

Poznavao sam jednog biznis gospodina koji je govorio da "nije higijenski brčkati po mozgu čoveku", kada je govorio o nekoj temi. Time je hteo da kaže da se radi o nečem što je svima poznato, što se zna, ne treba objašnjavati, iako to smeta, dalje lebdi kao da se nije dogodilo i utiče na ponašanje ljudi u sredini i van nje.

Sumorno osmomartovsko jutro, još uvek deca nose cveće učiteljici, a i mi ostali ispunjavamo svoju dužnost prema nežnijem polu. Ispred ulaza u Domu kulture nervozna masa nestrpljivo čeka svoju dozu vakcinacije, a poznata ljudska figura sa prekrštenim nogama i cigarom, u nekarakterističnom raspoloženju progovori drhtavim glasom: - Gidro, toliko od mene, odslužio sam svome narodu?!

Otkako znam za sebe, a nije malo, kod nas se vodi kontinuirana borba države protiv kriminala. Tako je bilo do pre dvadesetak godina, a u poslednje dve decenije država vodi nemilosrdnu borbu protiv mafije!

- Hajde, prestani da se pališ kao hepo kockica, nije to nikakvo čudo, obična bre centrifuga, učili smo to, zato si i dobio keca, nemaš pojma - pokuša da me ubije u pojam moj nastavak fizike iz osnovne škole Srba Ivanović.

Hladno nedeljno jutro, izgleda da baba Marte još uvek postoje. Subota, idealna prilika za lagani gradski "Špacir". Otvorena širom kapija, baš kao nekad kada je to bila normalna jutarnja pojava u mom porodičnom dvorištu. Samo ovoga puta nije šikljala voda iz česme i nije nestalo nekoliko ogrevnih cepanki . Rešio sam da danas krenem u šetnju kroz sećanja mojih srednjoškolskih dana...

- Ej tutubane šta radiš to? Trideset i pet godina mi odzvanjaju ove reči moga nastavnika matematike iz osnovne škole, Kneževića. Stalno mi je pred očima zelena tabla i malo parče krede koje je obično završavalo na vrhu moje glave i uz blage udarce glavom od tablu nadovezala bi se čuvena rečenica: "Aleksandre muko moja, tutubane nad tutubanima"- unevorziše se poznati brkovi.

Nedeljno, dvadesetprvo, februarsko rano jutro. Izgleda da nebo konačno prestalo da plače za čovekom iz ranog mraza.