Kolumne

Što bi mi mladi (duhom) rekli, neću da spojlujem, tako da slobodno pročitajte tekst do kraja.

Evo mene ponovo, proletelo skoro 100 dana od poslednje moje gradske priče. Polako kapiram da sve moje izoštrene kolumne, mogu da okačim "mačku o rep".

“Dete je dete da ga volite i razumete” bio je moto Dečje nedelje koja se anualno obeležava početkom oktobra. Ova nedelja protekla je u znaku deteta i sama reč “dete” i “deca” pominjala se mnogo puta u svim padežima u lepom kontekstu. Bilo je tu i maskenbala i bala, igre, pesničkih reči, glume...bilo je svega. Šta nam ostaje kada se ova manifestacija završi?

Aleksinac, učiteljski grad, grad koji je iznedrio kvalitetne vaspitače koji zaista vole svoj poziv i uspešno se bave njime širom Srbije, danas dočekuje, kako sam čula, svega četrdesetak studenata.

Tamo gde je korzo bio Grad se puno promenio U modernom stilu sada Centar nam je grada. Fontana je bruka prava Voda šljiska zabadava, Na sve strane razliva se  Svetiljke se pale-gase. Više odmara no što radi Ko je hteo da se ’ladi Može da se slika samo, A cenu joj znamo. A okolo naokolo klupice su svuda Neke žardinjere i još trista čuda, Od mermera il’ od lima Kakve veze ima? Crno pa se ne vidi Ima kom se svidi. Kakva ’ladovina nadvi se nad njima- Šteta što će zima! Dve…

U početku nam je baš bilo zabavno. Mnogo smo se smejali njihovoj gluposti, nebuloze koristili kao pošalice, pravili šale na njihov račun... Svaki njihov „javni nastup“ bio je protkan (nenamerno) humorističkim sadržajem, pa je mnogima suština promakla. Oni ne znaju drugačije!

Kako vreme leti! Nije prošlo ni mesec dana od nastanka članka s istim naslovom, samo prvi deo, u kome autor teksta, moja malenkost, tvrdi da u zemlji Srbiji ima dva osnovna razloga za zadovoljstvo i sreću naroda; hleba i igara. Kao hleb je jeftin i većini Srba dostupan, a igre, ovakve ili onakve, sveprisutne i dovoljne da uvesele puk. Međutim?

Konstantno ste iscrpljeni? Svaki dan vam je loš? Osećate gubitak energije na poslu ili tokom privatnih obaveza? Dnevne obaveze vas smaraju pa ih odlažete ili izbegavate? Osećate se kao da, šta god uradili nema smisla i ne doprinosi bilo čemu? Imate želju da se izolujete od svih? Nevoljno idete na posao i jedva čekate da sa istog izađete, po mogućstvu i ranije?

Gornji Adrovac je samo jedno selo u nestajanju u Srbiji. Možda pedesetak, mahom starijih žitelja, još uvek živi u ovom malenom aleksinačkom selu. Godinama unazad zatvorena je seoska škola. Nijedno dete nije rođeno u Adrovcu!

Svaki prvi septembar u meni budi sećanje kako me je majka, uparađenu, ispraćala u školu, prolivajući za mnom vodu, poput blagoslova. Moja deca ostala su uskraćena za taj ritual, jer sam ja 1. septembra uvek raširenih ruku i sa osmehom na licu, dočekivala decu koju su njihove majke ispraćale meni u naručje. Za one koji nisu u toku pa ih stalno nešto prozivaju u negativnom kontekstu: i prosvetni radnici, verujte, imaju svoju rođenu decu. Decu, koji mnogi, poput mene, nisu mogli da isprate…