А сад адио

Дођоше олимпијци и донесоше злато око врата. Није први, а верујем ни последњи пут, ватерполисти додуше никад више у овом саставу. Плачу момци, плачем и ја, шта ћу емотивна, певају „А сад адио...“, певушим и ја „А сад адио...памети“, јер оволико света у сред епидемије се окупило... опет.

Недавно сам добила „позивнице“ да се придружим двема групама које имају исти циљ, али до њега би да дођу различитим средствима. Посвађаше се људи на правди Бога ко је чији и зашто, тако да „снажна препорука“ оног коња (да ми опросте коњи, те племените животиње) оде у заборав. А препорука, сад не знам да ли је то моје поимање исправно, упућена је школама са циљем да се деца дискриминишу на такав начин да само вакцинисана могу у школу.

Претпостављам да су сви вечерас окупљени на дочеку олимпијаца вакцинисани? Или је можда свака школска зграда у Србији место са највећом концентрацијом вируса.? И тако, препорука, а и струка утихнуше накратко... али зато публика гласно кличе херојима (као да су ишли у неке ратне походе, не д’о Бог). И преЦедник честита и обећава већа улагања у спорт. Ко још увек верује у његова обећања и трућања, дете од 1. септембра води редом на све спортове да се види за шта је талентовано. А моји обоје „оперисани“ од спорта, љуби их мајка. Али зато паметни (е ту су већ на мене). Ја морам да их испратим у школу (и Бицу и Џељану). Даћу им и заставице, да машу да отерају вирус. Рекла бих им и шта да кличу преЦеднику, али не иде, просветни сам радник. А ја ћу, на испраћају да им певам: „А сад адиоооо.....“. Ако их не приме невакцинисане, нема ту двоумљења шта ћемо ми родитељи. Нема „бити ил’ не бити“, него шта него БИТИ, ароматизованом мотком, јер доста нам је приче. Нарочито оне контрадикторне. Али не ударајте на просветне раднике, они нити вакцинишу нити дискриминишу нити више имају снаге да се бране (од препорука, опорука и разних нестручних струка).

Дакле, свим спортистима честитке (и онима који су учествовали, а нису донели медаље) и хвала што нашу државу представљају свету на најбољи начин (и не говоре како је заиста па да нас буде стид).

А сад адио... до 1. септембра, па ако деца не могу у школу, ’ајте да се једном окупимо са све заставицама и покличима, јер тако је једино дозвољено.

П.С. Водите рачуна ако долазите аутобусом, да вас не одвезу на неки други скуп.

Марија Илић