Колумна Марије Илић: Семафор

Тамо где се упали црвени сигнал, сви на онлајн наставу (или он лаи, или он лине, за оне који још нису усвојили овај термин). У зони жутог светла- комбиновано. То значи, ићи ће се али уз додатни опрез, подељена одељења, мањи број ђака, сваки други дан и слично. Е, тамо где је зелени сигнал и „отворен“ семафор, настава ће се одвијати нормално.

Синдикати аминовали. Чека се да то учини и кризни штаб. Нама остаје само да се помолимо, веровали или не у моћ молитве, да се семафор не поквари. За то време, у нашем граду, отварање „Семафора“. Све како доликује. Црвена врпца, оштре маказе, председник лично, торта, народа колико хоћеш, дистанце нема, маски ту и тамо, углавном испод браде. А „Семафор“ (о, разочарења ли!) омањи магацин. Роба јефтина и у складу са квалитетом, а и са куповном моћи грађана. Избор прилично оскудан, излог неугледан, али ајде да не цепидлачим - важно је да се нешто догађа.

Помпезна најава, очекивања на високом нивоу и на крају - жуто трепћуће светло. Препознах мило лице на каси, са факултетском дипломом, али ово је Србија. Купила сам паштете, ако сте радознали. Бахато. Ваља ових дана купити свеске, књиге, оловке, ранчеве... ако се упали зелено светло на школском семафору, да не буде после: јој. Или оно жуто. Ако на семафору буде црвено онда ништа, само лаптоп, рачунар и интернет.

Тако те ситнице. Сад седим и стрпљиво чекам да се огласи кризни штаб. Њима су одавно све лампице прегореле, али семафор је у њиховим рукама. Маске су, да не заборавим и даље неизбежне. Само изгледа да их већина носи на очима. Некима их бадава стављају на уста, кад и даље никако да нам их затворе.

Марија Илић