Сачувати сећање на страдале у НАТО агресији из 1999. године

Али, да се чувањем тог предања о страдалима и иницијативи да се Алексинац нађе на светској мапи градова мира и предајом у завештање младима свих ових тековина младима заложили су се Удружење ДАРС, Радио Алексинац, некадашњи члан Општинског већа из времена агресије Драгослав Ненадовић,  секретар Уније бораца Мића Милојевић, мајстор фотографије хаџи Миодраг Миладиновић и професор историје Зоран Стевановић.

То је била основна идеја коју су сви прихватили и са њом се сложили сви присутни, укључив и заменицу председника Општине Алексинац Маријану Радивојевић.

Предстоји формирање одбора за остварење ове идеје и изналажење простора и средстава да се све то оствари.

Образлагањем основне идеје неки од модератора су основну тему проширили и на друге значајне историјске средине поменувши Делиград као место у коме је био штаб генерала Черњајева, проглашење од стране Моравске војске за краља Милана Обреновића и подизање славолука у облику Тријумфалне капије у том месту 1876. године, формирање једне музејске поставке у делиградској школи, рударским трагедијама, уз напомену да многи значајни историјски догађаји нису поменути, због тога што то није тренутак и време дозвољавало.

Ову идеју треба као основну о страдању Алексинчана и Алексинцу остварити у наредном периоду како то доликује жртвама. 

Али већ само проширење тема о којима друштво треба да брине намеће потребу укључење у овај рад историчара, музејских, просветних и културних радника, књижевника и аутора књига, новинара, лекара, социолога, фоторепортера, чланова разних друштава из области културе и организација које делују у свакој средини, познаваоца прилика, савременика и сл.

Зашто? Свако наше место има додирне тачке са многим историјским догађајима у Алексинцу и околини од времена када је Алексинац био жупа 1516., затим округ 1839. кроз све ратове почев од Првог и другог- српско турског рата, преко свих ратова до агресије деветнаест светских великих држава на СРЈ 1999. године. При томе не треба изгубити из вида значај Манастира Свети Нестор у периоду пре и после Косовског боја, Манастира Свети Стеван, кроз време од покосовског периода до данас, многих цркава, од којих су три значајне најстарије на простору подјастребачког дела општине Алексинац, поменуте у књизи Кнежевина Србија Милана Ђ. Мулићевића...

Уз подршку овој иницијативи у свакој средини на најбољи могући начин преко свих заинтересованих треба сакупљати писану грађу, фотографије, одликовања, предмете везане за догађаје и уз помоћ музејских радника класификовати сав материјал и уз попис свих докумената из основне области о НАТО страдању Алексинчана, али и о поменутим историјским догађајима и распоредити у музеју и средини на коју се односе и чувати трајно, при томе податке о рударским несрећама треба чувати на Алексиначком Руднику, у Делиграду податке од 1806. до 1918., у Глоговици о страдању мештана у Шуматовачкој битки, о стрељању учесника Топличког устанка по местима одакле су стрељани и Горњем Адровцу итд.

Било би превише за овај тренутак поменути многе догађаје. Нека то одбор који ће се формирати уради уз нашу помоћ, али у закључку да кажемо да је Горњи Адровац незаобилазно место, које поред Житковца, Прћиловице, Моравца, Витковца, Тешице, Моравског Бујимира, Трњана, Делиграда, Глоговице и других места, треба да има своју поставку у новоуређеном комплексу школске зграде и Цркве Свете Тројице,  с обзиром на светски познати роман "Ана Карењина" и његове јунаке, од којих је руски пуковник Николај Николајевич Рајевски прототип грофа Вронског из романа, који је најпревођеније после Библије, а о том периоду Алексинац има највише културно- историјских споменика. О томе говори и познат став председника државе Александра Вучића да се ова Црква уреди и реновира због тога што је због времена оштећена.

Свим планираним о очувању многих детаља из историје кроз време до 1999. Алексинац би био препознатљив у Србији и свету и незаобилазан за многе људе из источног и западног света. Он то сада и јесте, јер у грчком граду Лаврију има улицу баш због погибије недужних цивила у Алексинцу 5.4.1999., али и у РФ и широм света.

То треба да буде основа са оним што треба да се уради, поред већ урађеног, у Општини Алексинац у вези основног питања о трајном сећању на алексиначке жртве 1999. године и питања изнетих на трибини.