Најстарија породица из царске Русије у Житковцу

Смисао овог писања је да се потврде су наши заједнички корени, повезаност и нераскидиве везе са нашом браћом Русима. 

Основно и главно у овоме су у вишевековној међусобној повезаности, међусобној помоћи и сарадњи у свим приликама од значаја за опстанак сваког од наша два народа: руског и српског. Наизглед, као да су у питању два народа која нису упућени један на другог, али истина је сасвим другачија. Вековне тешке прилике свака од ова два народа су нас повезивале, па и више од тога. О тим коренима говорила су два наша блаженопочивша  патријарха: Павле и Иринеј и то тако да смо имали прилику да их слушамо. Првог 2001. на 125. годишњицу од погибије див-јунака Николаја Николајевича Рајевског, а Иринеја 2006. годину сличним поводом у Горњем Адровцу, као преосвећеног владику нишког. Патријарх Павле је говорио о нашој помоћи руском народу у време када су они били нападани од Татара, и о томе да нам је руски народ то враћао много пута кроз историју. Једну велику жртву дао је руски пуковник добровољац Николај Николајевич Рајевски, истакао је тада патријарх Павле.

Патријарх Иринеј, као што се могло чути говорио је, као и у Горњем Адровцу 2006. као епископ нишки, да српски народ као мали народ "треба да веже свој мали чамац за једну велику лађу". Јасно је, било и тада и сада, на шта је он уствари мислио.

Ни амбасадор Александар Конузин, није другачије мислио говорећи о везама наша два народа после опела и одавања почасти "Николи" Рајевском, 2. септембра 2010., кога смо ми посрбљеним именом назвали и то име му на споменику на месту погибије уклесали у историјском Горњем Адровцу.

Тако је 2012. Александар Николајевич Конамихин, сада службеник у Амбасади РФ у Београду, говорио на помену Николају Рајевском, поред о руској жртви, и о томе да су и Срби гинули за Русе!

Кад и како? Он је тада истакао пример Михајла Андрејевича Милорадовича и још девет других генерала, од 37 руководећих генерала фронтом, у Отаџбинском рату 1812. Генерал Милорадович је држао централну позицију на том фронту и заједно са својим пријатељима генералима је за заслуге у овом рату добио племићку титулу, одликовања и важна места у царској Русији. Десет српских пукова је било уствари десет јуришних пукова који су учествовали у овом рату. О овим нашим генералима се у новије време мало више пише. Нешто о томе било је написано, из нашег пера, 2012. у  нишким "Народним новинама", али недовољно, јер новинарска вест није могла да донесе све појединости. Зато је појава онлајн издања, попут овог алексиначког, добро дошао, јер може и опширније да се пише.

Одакле Срби у Русији? Појава Срба у Русији је био разлог да царска Дума Русије донесе декрет о оснивању две нове руске покрајине, средином 18. века које су населили Срби. То су биле граничне територије у Украјини где је формирана царска руска власт.

Управо из тих крајева, али и из разлога описаних до сада, из Езерска, у Доњецкој области је породица Асејев, из Житковца. Стари Иван Асејев рођен је 1892. и био је књиговођа у тамошњем руднику. Имао је још шест брата и једну сестру. Стари Иван дописивао се са својом сестром. Односно, она му је писала писма и јављала му оно што је било интересантно за породицу Асејев у Русији. Међутим, на томе је остало. Никакви даљи контакти нису од тада до данас у оквиру породице Асејев из Србије учињени. Био је договор да он њој не одговара. Када буде престала да му пише значи да више није на овом свету. 

Не знају ни његови много о оцу и његовом пореклу, зашто и да ли је још неко од њих решио да се исели. Знају само да у околини Крушевца постоји и живи породица Асејев. Да ли су у сродству видеће се? Пошто је информатика чудо, чућемо да ли ће неко да се јави из Украјине, а из ове је породице? Знају потомци Асејев Ивана

да је решио да побегне из Русије и то је урадио одмах 1917. по Октобарској револуцији. Дошао је у Ниш и ту се оженио први пут. Радио је у МИН- у Ниш, у ливници. Могао је вредним радом и трудом да уштеди нешто новца и купи плац у Житковцу, након брака са Стојанком- Цајом, рођеном Крагујевчанком. Сигурно није био његов избор жене из средишта Кневине Србије. Били су мирни и тихи људи. Обични, усредсређени на своју породицу, сина Огњена и Богомира, које знамо под надимком Рус, за оба брата. Огњен је радио у РИК- у на Алексиначком Руднику и био један од страдалника у рудараској несрећи пре тачно 31 године. Преживео је, али је умро од последица ужареног метана, који му је оштетио плућа. Огњен је иза себе оставио сина, који са мајком и женом живи на имању деде Ивана. Богомир- Бога Рус је млађи Иванов син. Живи са женом, такође на очевом имању. Њихове ћерке Наташа, која живи у Републици Српској, има две ћерке Марију и Ану. Марија је диломирани правник и ради у СО Алексинац, а Душица има два сина и живи у Алексинцу.

Иза старог Ивана Асејева остала су  деца, две скромне кућице, као и оронули споменик на житковачком гробљу. Он је, вероватно из страха који је пратио многе избегле беле Русе, уништавао сва писма, и нема другог, осим поменутог и ове приче, бар за сада, коју делимо са вама. Умро је пре скоро пет деценија и са женом имају скроман споменик на житковачком гробљу. Ту у Житковцу на гробљу почива и њихов син Огњен- Гања Рус.

У претходној причи о Русима у Алексинцу, било је неких наговештаја у том смислу. Међутим, таквих страхова постоји и у нашем народу са дешавањима од четврте деценије прошлог века, али све то протоком времена све више бледи и нестаје, поготову што су многи са обе стране физички нестали.

Надамо се да ће ова садржина имати неког одјека из више разлога.

Узор у томе треба да нам буду филмови који се зову "Отац" и "Мајка" чувеног филмског режисера Никите Михајлкова. Он је све оно, као блистави словенски и светски филмски ум, снимио и дао нам задатак да сви, без обзира на порекло, требамо много тога да сазнамо о нама, о нашем пореклу и старини. То се и у српским животима зна, зна се ко је коме шта учинио, нарочито оно лоше, да нам се други пут не понавља. 

Надаље, пример Цркве "Свете Тројице" у Горњем Адровцу, која је црква једном појединцу "Николи" Рајевском, који је живот свој положио за пријатеље своје, као и у нашој недавној причи о овој светињи, иако она живи свој други нови живот, после трагичних догађања, када је 26.3.

1946. убијен горњеадровачки поп Божидар Димитријевић, она је иако обнављана више пута, о чему смо писали више пута, поново у стању које захтева озбиљније радове. Ту морамо поново да се сетимо телефонске приче једног нашег суграђанина на Хепи ТВ у емисији "После ручка", недавно након упокојења патријарха Иринеја.  Вања Булић га је питао чега се сећа шта им је епископ нишки Иринеј, садашњи преминули патријарх, говорио при првом сусрету. Одговор му је био да им је епископ нишки говорио о флоралним мотивима- источњачким арабескама и осликавању цркве, питао их о пореклу, али и о томе да постоји фотографија на којој се види како епископ нишки разговара са женом која је имала обавезу да отвара Шарену цркву или Цркву љубави. Том приликом сусрета са преосвећеним владиком нишким Иринејем, на Видовдан пре више од тридесет година, било је више него очигледно, што сведочи и слика, да епископ нишки није био задовољан одржавањем те светиње. 

Но, то редовно са временским размацима изостаје иако је она културно добро Завода за заштиту споменика културе Републике Србије и истог таквог Завода из Ниша. О томе постоји посебан став наше црквене средине, јер је та "Црква наша". А да ли је само наша, ако је грађена од завештаног новца његове мајке- пуковнику Николају Николајевичу Рајевском? Ту је и питање да ли руска страна чини све да то буде боље!? Наравно, да чини. Напротив, о томе говори помен Рајевском ове године 2. септембра када је било, међу двадесет делегација, које су му одале почаст пет руских: из Амбасаде у Србији и Руског дома РФ, РИХЦ у Нишу, као и два изворно руска друштва која раде под окриљем РС. Без постављања даљих питања као да заборављамо да је иако трагична смрт, једног наше брата, из значајне и познате царске породице Русије и заљубљеника у Србију, али ништа друго. Зато се наша легенда разликује од других.  Али не требамо да заборавимо огромну благодат која је изливена на Голо брдо и Горњи Адровац погибијом јунака, чији други лик описан у "Рату и миру", као гроф Вронски, представља бисер светске књижевности у делу које је најпревођеније после Библије.

Већу бригу захтева и споменик палим Русима 1876., на Брђанци, јер га наједа зуб времена, Црква у Делиграду, други споменици, којих из овог историјског периода има највише на територији наше Општине у целој Србији. Наравно ту спада и споменик палим Русима у Другом светском рату на старом алексиначком гробљу. Да не говоримо о недавним активностима неких наших друштава у вези страдања црвеноармејаца у Рутевцу и код Лутвине чесме, о чему је било речи на овом сајту, као и иницијативи да се овим борцима за нашу слободу, из новије историје, подигну споменици. 

Из претходне приче Руси у Алексинцу није се назрело ни из далека, да је податке о породици Шепетковски и њиховом значајном пореклу прибавио кум малог Сергеја Шепетковског у РФ, наш познати и награђени глумац у РФ, а и омиљени млађи лик нашег глумишта познат из многих остварења међу којима су многи популарни филмови и ТВ серије радо гледане на нашим ТВ и другим уређајима. Наравно, ту је и популарни филм о Николају Рајевском "Дамин гамбит", кога је руска публика већ видела, а ми то задовољство чекамо.

Много од овога је интересантно и за наше филмске ствараоце, међу којима можемо да рачунамо и на алексиначког Руса- Андрију Шепетковског који би са кумом могао неке њему интересантне приче да екранизује у свом стилу, као што је то урадио са Коштаном на позоришним даскама, што је алексиначка публика видела 13. октобра ове године.

Нису ли ови редови разлог више да чувамо нашу историју, али и нашег братског руског народа?

Текс и фото: Божа Марковић- Несврћанин