Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Култура српског и руског народа

rss

27.05.2022. Божа Марковић

Милион необрадивих хектара земљишта треба да се стави у функцију. Није једноставно, али сваки власник, а највише држава требају да се замисле над тим, посебно у ово време специјалних видова операција у Украјини. Замислимо само колико би приноса било на њивама: жита кукуруза, индустријског биља, винограда, воћњака, а које већ годинама нико не обрађује?

Култура српског и руског народа

У Републици Србији има 8, 8 милиона хектара земљишта. Обрадиво је само 4, 2 милиона хектара, од кога се не обрађује један милион. Два милиона хектара су шуме, ливаде и пашњаци.

Остало је изграђено или припада грађанима са поседима на којима су стамбени објекти у којима се живи. По томе смо такође познати, јер са Чешком представљамо земље које имају највеће окућнице у Европи. Шта то значи!? Тај потенцијал је поред што је у рукама државе у власништву појединаца. Завиде нам на томе и имају на чему. Приватна својина је у поседу народа, али то говори и о јачини друштва. На сву ту имовину плаћа се порез, стамбене зграде и куће се одржавају, а за то се издвајају значајна средства и што чини друштвено и приватно богатство РС. Наша друштвена и појединачна снага је велика, јер се у све то стално улаже. Јесмо сиромашнији као народ, али не сви, јер има и доста богаташа.

Импозантан потенцијал. Богати људи или у свој посао што је разумљиво, дају помоћ у циљу ослобођења од порезе, али мало има добротвора, задужбинара и давалаца за опште добро. Њих је у време КСХС било много.

Вратимо се необрадивом земљишту. Тих необрадивих милион хектара треба да се стави у функцију. Није једноставно, али сваки власник, а највише држава требају да се замисле над тим, посебно у ово  време специјалних видова операција у Украјини.

Замислимо само колико би приноса било на њивама: жита кукуруза, индустријског биља, винограда, воћњака, а које већ годинама нико не обрађује? Виногради као и све земљорадничке задруге су уништене. То уопште не би било безначајно са аспекта прихода које би остварили појединци и држава.

Биланс прихода био би знатно већи, поготову што би надоместили наше и светске мањкове хране. Циљ веће производње хране је веома далеко, али достижан. Како? По познаваоцима економских параметара изван Србије врло једноставно! Цене наших роба су доста ниске у земљи, а у односу на Европу су мање за неколико стотина пута. Увози се лошија роба, а наша квалитетна се извози по ниским ценама.

Повртари смањују производњу и по узору на "бостонско испијање чаја" нуде робу у бесцење или поклањају, а сточари просипају млеко. То говоре познаваоци и кажу да је време да се све цене приближе европским и светским. Тиме би били близу Европи и свету, а висина цена производа би била мотив више да се уложи у развој пољопривреде и са стране државе, али и из извора грађана.

Кажу ако то не урадимо бићемо последњи по памети у свету, што не одговара сналажљивости и умећу наших људи. Многи су достигли неки светски ниво, нпр. малинари, произвођачи јагодичастог воћа, шумских воћа, и плодова, купина и др., али недовољно, јер милион и више хектара брдског земљишта није приведено пољопривредној, шумској и привредној намени.

Произвођачи не осигуравају усеве и трпе штете од непогода. Цена малине прошле године на почетку бербе била је 380,00 динара, на крају бербе око 800,00 динара, а кажу да је данас већ 1.200,00. Наравно и трошкови расту, али прошле године са овим ценама на хектар површине приход је био, упркос суши, око два милиона динара. А уз то недостаје радне снага, па долазе берачи из Бугарске, Румуније, Молдавије и Албаније.

Боља је сада већ ситуација са јагодом, а биће и са другим воћима због светских дешавања, подбацивања рода, као прошле године за малину, у Пољској, Аргентини и свету. Замислимо колика је цена наше малине у Дубаију где се порција сладоледа украшава само једном малином! Кошта баснословно! Незамисливо за српска схватања!!!

У сточарству, ратарству, повртарству, виноградарству и другим гранама пољопривреде цене расту што говори о томе да ће рачуница за произвођача бити све боља и боља, јер све светске околности нама иду наруку. Прилика је да се на томе заради, профитира и наплате сви досадашњи губици произвођача хране и пољопривредника. Вреди ли да се зато милион и више хектара обрадиве површине почну да обрађују?

Вреди и те како! Држава коначно мора да стане иза свих пољопривредника и заједно са њима још више повећа друштвено и приватно богатство свих учесника у ланцу производње жита, стоке, млека, меда, воћа, поврћа, вина и ракије и свега другог што наша пољопривреда може да пружи. 

За Општину Алексинац познати су подаци о великој производњи хране у свим областима и сточарству. То настојање треба још више да се поспешује опредељењем већих средстава у буџету за пољопривреду. Извесне планове око наводњавања треба активирати на нову државе. 

То је препознато на нивоу државе, а верујемо да ће се тако одговорно понашати и наша локална заједница, јер од тога може да очекује само корист, а не да се стварају индустријске зоне на плодном земљишту, што није рационално и нико у свету то не чини.

Сада је време је за сакупљање меда. Познаваоци прилика кажу да је 35 посто пчела на светском нивоу нестало. То је опасност и по човека и пољопривреду, јер пчеле имају велику функцију у пољопривреди за опрашивање, али и због приноса меда чија цена, посебно, српског је значајна захваљујући Савезу пчеларских организација Србије.

Интересантно је рећи да је важно за нашу средину да је пре рата председник пчелара Србије био Марјан Стојиљковић, из Мозгова, официр војске у резерви КСХС. Он је учинио доста за развој пчеларства Србије, многима је преносио тајне гајења пчела у региону и Србији.  Његов споменик на старом гробљу у Алексинцу је у знаку пчела, које га у камену украшавају. Тиме се бавио и његов син Душан- Бетовен, монополски радник, чича Боре Џулета, познатог трговца из Алексинца.

Данас је председник  СПОС Житковчанин др Родољуб Живадинови, епидемиолог и директор Дома здравља Алексинац. Човек који је много учинио изградњом погона за откуп меда са заштитним знаком Србије и ценом која је добра и висока, кажу на европском нивоу, где је конкуренција велика. Али квалитет и  високо постављени стандард у производњи одличног српског меда су високи и то нас издваја на европском тржишту меда.

Мобилност и опремљеност пчелара да селе кошнице уз праћење добре паше су неопходне да се остваре добри приноси, који ће само тако бити добри. То се види ових ноћи када се на специјалним приколицама из Житковца возе кошнице ка Мозгови, Сокобањи. Вештачки мед угрожава сигуран природан мед и ствара лошу слику о квалитету српског меда у свету. Разна загађења природе угрожавају пчелињих друштава и пашњака за пчеле.

Уз то обилујемо природним изворима вода, артерским водама и бунарима који имају квалитетну воду, типа беби воде, неопходне у производњи хране за децу и квалитетне воде за пиће. У Општини Алексинац на подручју Житковца, Нозрине и Доње Сухотна има седам таквих издашних извора који би давали велике количине воде за пиће за потребе земље и извоз. 

Узгред постоји известан потенцијал код повратника из иностранства које би требало подстицати одговарајућом пореском политиком да улажу у Србију, а не да им новац стоји у страним банкама за ниске камате. Надлежни би у том смислу требали да разговарају са тим нашим људима, који би се  уз добре услове и гаранције другачије понашали. Многи странци су у мешовитим браковима, тако да самим њиховим доласком да живе у нашој средини и заједници требало би их приволети да свој капитал пласирају код нас. Посебним средствима треба подспешити рад и улагање  ресељених и избеглих лица.

На крају нешто о условима за кретање пољопривредних машина, трактора и других механизованих средстава пољима. Уопште узев стању атарских путева је подношљиво. Брига Општине Алексинац је велика. Информисани су грађани да се предузимају мере за уређење прилазним путева до имања. Стање пољских путева, који спајају старе, треба поправити ка деловима поља која су под шумама и пашњацима, за довожење кошница пчела до пашњака.

Ти путеви су од оних који се баве дозвољеном и недозвољеном сечом багрема и шума због рада у току целе године и у свим временским приликама ископани да обична механизација не може да се креће њима. Многи путеви су изорани, засејани су пшеницом и другим пољопривредним културама, сужени су њиховом обрадом и урасили у шибље, тако да су проходни само за веће тракторе и привикнуте возаче, којима није циљ да власник дође до свог имања, извезе кошнице пчела до багрема на пашу или сам посече дрва за огрев. 

Долази зима, а енергетска ситуација није повољна. Довожење дрва за огрев било би лакше уколико би постојали путеви.

Брда су била у пролеће 1999. места где је много грађана бежало ради склањања у време бомбардовања, јер су им куће близу мостова, железничке пруге, бензинских пумпи, привредних,  и војних објеката. Било, не повратило се, али путеви су неопходни ради ближег доласка до града на који смо сви упућени због многих разлога, одласка послом ради завршења неке обавезе, код лекара и слично.

Напомињемо да су због неких политичких разлога били запостављени путеви Горњи Адровац - Лознац и Горње Сухотно - Каменица, али захваљујући радом мештана и помоћи Општине Алексинац, у новије време, ти путеви су уређени, насипани и проширени, тако да људи у нужди могу и колима пречицом да дођу до града, ближе и брже, него заобилазно преко Гредетина. 

Ово стање је побољшано због Руске спомен-цркве Свете Тројице подигнуте  Николају Николајевичу Рајевском и започетом изградњом енергане СР Немачке у Горњем Сухотну.

Шарена црква у Горњем Адровцу је значајна за развој сеоског туризма у овом делу Општине Алексинац, али за то је неопходно да се овај пут до Горњег Адровца и даље до Лознаца асфалтира. Тиме би се лакше долазило до ове цркве, што би ишло у прилог развоја туризма, али и за друге потребе у економском и одрживом развоју наших села.

То тим пре пошто је запланиран комплекс у оквиру порте горњеадровачкој цркве. Туристичка компонента ће  значајно унапредити привреду овог дела Општине Алексинац и створити услове да људи имају велики мотив за производњу здраве органске хране која би се продавала у оквиру њихових пољопривредних задруга које треба да се формирају. Продаја преко задруге била би гаранција да производи брже дођу до купца, буду јефтинији, а новац се брже врати произвођачу. У Горњем Адровцу већ постоје етно куће и преуређене старе куће у моравском стилу за еколошки туризам, уз здраву храну, изворску воду и чист  ваздух са Јастребца, Озрена и Ртња.

При томе треба имати у виду да је председник Александар Вучић подржао уређење цркве љубави- нашег грофа Николаја Рајевског - Вронског и Ане Карењине, као и изградњу објекта на два спрата у црквеној порти са конгресном салом и другим садржајима за долазак туриста,  отварањем кампова, Студентског дома - Рајевски за размену ђака и студената Руске Федерације и Републике Србије и упознавања са руском културом, историјом и језиком.

Тиме би споразум закључен између Амбасаде Руске Федерације у Београду и Општине Алексинац из 1982. о сарадњи на пољу културе, језика и историје био оправдан и обострано користан. Наши ђаци и студенти би ишли у РФ, а руски студенти долазили у Срби ради изучавања културе, историје и српског језика. Многи студенти студирају у РФ и посећују камп у Владивостоку за "Амбасадоре будуће", које организовано тамо води Асоцијација руских дипломата и председник Њ.Е. Ивановскиј и подредседника Валериј Јегошкин, подредседник- дечји руски песник и човек који је много учинио за унапређење односа у култури српског и руског народа. Друштво српско-руског пријатељства "Пуковник Рајевски" Житковац ради на обезбеђењу земљишта за тај камп.

Ова питања изградње општинских локалних путева заокружило би проблематику села, сеоског туризма и посећивању центара наше духовности којима обилујемо у Горњем Адровцу, Витковцу, Делиграду, Липовцу и омогућило бољу комуникацију ради обраде пољопривредних имања, али и за потребе кретања уопште, евакуације у ванредним приликама, потребе брзог доласка до жељеног места и сл. Присуство Руско- српског хуманитарног центра у непосредној близини Општине Алексинац требало би искористити у заједничком циљу и продубити постојећу сарадњу, чије присуство је очигледно на Шуматовцу, Горњем Адровцу и Делиграду, приликом обележавања златних датума наше заједничке историје за коју нас везује братство по крви, вери и оружју.

Међутим треба рећи да Руси нису заборавили да су Срби гинули за Русију. О томе је подсетио 2012. Александар Н. Конамихин, сада први саветник Амбасаде РФ у Београду, наводећи име водећег генерала у Бородинској бици: Михајла Милорадовића - Крилатог. Овај знаменити генерал командовао је централним фронтом са 37 генерала, од којих су десет били Срби. Победивши Наполеоновог генерала Мироа, он и осталих деветорица Срба добили су племићке титуле, значајне положаје и имања за командовање са десет јуришних хусарског пукова. Тиме је истакнута улога Срба, који су насељавали граничне територије царске Русије у то време на којима се формирала руска држава, у помоћи браћи Русима у Великом отаџбинског рату 1812. и касније


# Србија Александар Вучић Житковац Божа Марковић - Несврћанин Горњи Адровац Гредетин Делиград
@avucic @


 



Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима