Миодраг Тасић

Не знам колико су тачне недавне тврдње председника Томислава Николића да Србија више нема непријатеља?

Сведоци смо небројених достигнућа нашег руководства. У последње две-три године, последњих месеци, а посебно последњих дана. Да не буде забуне, не сматрамо да су ово последњи дани, већ се мисли на последње протекле дане.

Наше друштво оштро је подељено; на једној страни су лопови, а на другој они које још нису ухватили!

Деветог новембра 2015. године гласало се у Паризу о захтеву Албаније за пријем „државе Косово“ у пуноправно чланство Унеска.

Србија више нема непријатеља, изјави недавно Председник Тома Николић. Да је Аристотел данас жив, и да је Србин по националности, својом методом дедукције, извођењем закључака од општег ка посебном, дошао би до уверења да Србија има само пријатеље.

До власти се долази наслеђивањем, изборима или превратом. Први начин је већ помало ван моде. То јест, макар у оном делу света који се сматра демократским, није више уобичајен. Мисли се на оно када трон наслеђује син након смрти оца, краља, кнеза или већ неке крунисане главе.

Да, нажалост, и српски путеви, попут Господњих, чудни су и несхватљиви. То јест, путеви српских политичара. Мада, ни ту, ако ћемо искрено, нема превише тајанствености.

У Србији међу шљивама живот није досадан. Догађаји претичу једни друге. Људи не морају да живе свој живот, као што га и не живе, довољно је да седе испред такозваног малог екрана и све ће им се касти.

Извесни Јоханес Хан, Европски комесар за суседску политику и проширење обзнанио је радосну вест да је до краја текуће 2015. године могуће отварање поглавља у преговорима за приступање Србије Европској унији. Или тако некако.

Што би рекао Јован Цвијић, правили смо кућу насред пута. Онда, тешко да можемо неку невољу да избегнемо.