Божа Марковић - Несврћанин

Наш, српски древни календар стар је 7529 година, према изворима о којима постоје докази. Међутим, мало се о овоме јавно зна, а због разних околности и у стручној јавности комуникативно компетентној да се ово објави о томе се мало говори. Треба о овоме да уче и млађи нараштаји, мада не би сметало да и старији о овоме нешто више знају, о српској историји која је толико стара и истинита.

Услед фаталне заразе коронавируса, Ковид-19, очигледна је предност оних земаља региона Западног Балкана које су много улагале у предикцију, јер се показало да је лечење скупо, тешко, мукотрпно и погубно по многе људе, због смртности изазване овим фактором. Ко је на време схватио превенцију, која је сложена, креативна и слојевита, применио је ону народну мудрост да је боље спречити него лечити.

Слободан Петровић - Брада загазио је у осму деценију пре пар година, али не предаје се ни данас. Потиче из знамените породице Петровић, из Сушице у Расинском округу. Његови су у турско време, због зулума турског бега Врензевића, како нам је Слободан испричао, побегли преко ноћи из Сушице, крај Великог Шиљеговца и дошли у Радевац. Ту су остали сада само гробови његових предака, на месном гробљу којих има много, док се његов отац доселио у Доњи Адровац, када је Слободан пошао у средњу школу.

У просторијама Друштва "Пуковник Рајевски", у Житковцу, недавно је уз ограничени број присутних и уз примену мера заштите у време пандемије Ковида 19, одржана је најпре промоција књиге родољубивих песама књижевника Драгише Марковића "На Косову цвјетају божури".

Лепо је кад је девојка позната у свој средини, млада, школована, полетна, активна и гази кроз време достојно свом опредељењу. Таква је Милица Јанковић, дипломирани пословни менаџер, која је присутна у свакој активности својих пријатељ на Звездари. Ту је да помогне и у свакодневним обавезама, акцијама које се у њеном окружењу спроводе, на уређењу паркова и зеленила, али и као волонтер-добровољац у Београду и изван главног града.

Писати је лако, али тек онда ако се зна шта се хоће и како нешто да се престави, обавести јавност и помогне да се види и лепша страна приче, а понекад и она друга. Намера је да се и јавност чује, односно да све написано буде разумљиво, схватљиво, а да буде и део општег размишљања, да се чини да је мишљење већине читалаца, као њихово, у заједници и шире. Да то писање изађе из неких капаџијских оквира, гледања месних представљача свега што се око нас догодило, догађа се или тек треба да се…

Како би смо сачували од заборава порекло неких руских породица пишемо нове редове у том циљу, али и зато што се углавном ради о добрим, дисциплиновани, радним и вредним људима који су наши суседи, познаници, пријатељи, као и сазнамо како су Руси после црвене револуције, бежали и у Краљевину Србију, КСХС, а и у новије време су многи Руси изабрали Републику Србији за своју земљи. Који су их разлози водили у земљу подршке- нашу Србију?

Настала је много пре него што је објављена химна "Марадона", у трећем поглављу књиге, у коме су опевани многи други значајни спортисти Србије и света, књижевника Драгише Марковића "Бука страшнија од звука" 2018., Друштво за народно просвећивање "Светионик" Крагујевац. То поглавље носи наслов "Спортисти - наши узори", где је поучна песма о Марадони.

Песма Др. Рајс за Дан победе у Великом рату узета је из родољубиве књиге песама "На Косову цвјетају божури" Драгише Марковића, књижевника из Житковца. Књигу је објавио Европски дефендолошки центар у Бања Луци ове године.

Досељавање Руса у Алексинац започето је после Октобарске револуције 1917. у Краљевину Србију, а настављено је касније у Краљевину СХС, а траје и данас. Тема овог текста су бели Руси, тј. белогардејци досељавани после 1917. године. Неки Руси живели су и пре тога у Алексинцу, у 19. веку, о чему сведоче надгробни споменици на старом алексиначки гробљу-Батуровцу, којих постоје по нашем сазнању за две породице.