Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Србислав Јоцић - аутор три монографије

rss

25.01.2016. Божа Марковић

Међу суграђанима Алексинца је и Србислав Јоцић, из Лабукова, у СО Сврљиг, који живи у Алексинцу скоро четири деценије и при сусрету са њим по ничему се не издваја од суграђана које стално срећемо.

Србислав Јоцић - аутор три монографије

Додуше, и не срећемо га често, јер Србислав има једну преокупацију, а то није, попут Кустуричиног стварања многих филмова, града на Мећавнику и афирмације културе у шарганској природи, како он почиње причу о себи, већ писање хроника о селима у сврљишкој општини.

За скоро десет година написао је хронику села Пирковац 2007, Гојмановац 2012 и Лабуково 2014. Сада пише нову књигу - проширено и допуњено издање последње хронике о његовом родном Лабукову, чије се објављивање очекује у овој години.

Зашто се исписују ови редови. Зато што једном започето стваралаштво не може да се прекине, јер објављено није довољно и потпуно и циљ је нашег јунака - једног веома сиромашног дечака са села који хоће да остави писане трагове о свом и суседним селима, о насељавању истих, кретању становништва кроз векове, одсељавања и њиховим сналажењу у новој средини, али и са освртом на догађања у тим селима у међувремену.

Захтеван је то посао, јер треба наш хроничар да запише имена својих мештана, чланове породица кроз прошло време, лепим и бираним речима пише о свакој породици, као и о промени њихових презимена.

Ово је прича о детету сиромашних родитеља, који је поштовао туђе и старије, јер његово мало стадо никада се није изгубило, нити умешало у већа стада његових богатијих сељана, било је увек по страни и пратило је свог пастира, као да је схватало његову жељу да буде по страни и да никоме не смета, макар то било просто одвајање малобројних оваца које би се умешале у туђа велика стада, што ни мало није лако. При томе је стално разговарао са осталим чобанима, од којих су многи били старији и од којих је чуо многе прице, које сада преноси у књиге, јер је био доброг памћења, које га и данас не наспушта.

Његово малобројно стадо га је увек следило, као што је и он следио своју идеју, која је са њим живела од тада, све до почетка, када је отишавси у пензију узо оловку и папир и почео да пише хронике. Волео је своје, стадо, али волело је и његово стадо њега, што су сви примећивали, као што су сада примећене и хронике које су објављене, а надамо се да ће тако бити и са новим допуњеним и проширеним издањем хронике Лабуково, чије се штампање очекује у току ове године.

Шта је било пресудно чиме се наш хроничар издвојио у средини где живи, у Алексинцу, и тамо где је рођен. То је његово сиромашно породично стање и један сасвим мали дар просветног инспектора 1955. када је он, као просветни инспектор, за Алексинац, Соко Бању и Сврљиг, обишао његову школу у Лабукову и донео једну обичну графитну оловку са гумицом на врху за брисање погрешно написаног знака, са намером да је поклони најбољем ученику. Био је још један дечак, такође, сиромашног стања, који је био могући добитник тог ситног знака пажње инспектора, али цело његово одељење и учитељица Десанка Петковић, једногласно су рекли да оловку добије наш несвакидашњи хроничар.

Тај тренутак као да је био преломан у његовом младом животу. У себи је истог тренутка почео да снива свој напредни сан, кога је наставио да снева и ноћу, а тада му је идеја водиља била само да се отргне сиромаштва и постане богат, другачији, што сада и јесте, да има веће стадо оваца, крава, бикова, телади, небројано стадо-крдо свиња, све здраво и природно, као и све друго што имају други богатији од њега и његових родитеља и звало би се Србино богатство.

Тај његов сан почео је да се остварује 1963. године, када је као двадесетогодишњак отишао у ЈНА у Суботицу и служио војску до 1965. године. У војску је отишао у сајачком оделу, са вуненим чарапама на ногама и гуменим опанцима. Био је вредан и марљив војник, као возач положио све категорије за возача и оспособио се за рад. Као сиромашан децак са села штедео је сваки динар од војничке плате и спремао се за отпуст из војске и повратак у родно Лабуково. Купио је од уштеђене војничке плате одело, белу кошуљу, кравату и шешир и по доласку у село ишао поред чесме у сред села, на којој је била његова мајка са сусетком Верицом.

Тај тренутак је био веома потресан, јер ме мајка није препознала, а Верица је питала: - “Дадо који је онај човек што прође и оде на вашу капију?”. Мајка јој одговори - “Не знам Веро, неки човек тражи некога, сигурно није из нашег села!” –“Дадо па оно је твој Срба, дошао је из војске!” Мајци испаде тестице из руке и разби се она збуњена и плачна поце да сакупља поломљене делове тестије - мале посуде за воду од печене земље. Верица погођена овим свим што се догодило пред њеним очима рече мојој мајци: -“Дадо ево ти моје тестице, батали то да сакупљаш и иди да се поздравиш са Србу!”

Сачекао је Срба мајку да дође са сеоске чесме у сред села, а у близини њихове куће, и пољубио мајци руку и поздравио се са њом како прилици, али она и даље у чуду, њен син, сиромашно дете у новом оделу, на њему бела косуља, кравата, шешир и ципеле, јединствен у Лабукову, и зато што је то њен син, а и зато што се од његових другова ниједан није тако вратио дотеран да не може мајка да га препозна.

После три дана одмора и разговора са својима и суседима, кренуо је преко брда пешке пут Соко Бање, иако није знао пут. Сретао је и сустизао познате и непознате и кроз разговор стигао у Соко Бању. Тамо се одмах упутио у Биро рада, који је био у главној улици. У Бироу је радио службеник по имену Ђока. Види га лепо обуценог и коментарише да ли воли да ради чим тако елегантно изгледа, поставља му питање да ли је лекар, инжењер и да ли има неку диплому. Србислав му је показао војну возачку дозволу са свим категоријама. Ђока се обрадова и рече Срби, иди у транспортно, тамо су набавили 5 нових камиона ФАП 13 са приколицом и требају им возачи. Рече му коме треба да се јави у транспортно предузеће које се тада налазило код пијаце. Отишао је Срба Јоцић у транспортно предузеће, јавио се неком Божин Николићу и он ме одмах упути у управу предузећа, у центру Бање где је сада музеј, а ту је била и аутобуска станица. Примио га је секретар Миле Станковић, који је рекао да је примљен да се у понедељак 15.4.1965. јави Божи Николићу на распоред, пошто је он био на разговор у петак. У одређени дан преко Оштре чуке Србислав Јоцић је стигао у Соко Бању и са колегом Миладином Аврамовићем, рођеним 1930. године, из Жучковца почео да вози камион на релацији рудник “Соко” из Читлука - Књазевац, где су истоварали угаљ за даљи транспорт железницом. По истовару Србислав вози камион ка руднику Читлук назад уз клисуру, обичним макадамским путем, а камион грмио као облак и кад се невреме спрема од снаге при савладавању успона. Паркирао је камион испод тзв. коша за угаљ за утовар угља кога сутра возимо у Београд. Преспавао је Србислав Јоцић ноћ под ведрим небом, на сокобањском вашаристу Подини, у кућици где се налазила вага за мерење стоке, ни сам не зна где, сањајући нова јутра и живот који је започињаом, и сутра рано са колегом одвезао наручени угаљ у Београд.

Од самог почетка рада није имао динар у џепу, ни у Београду, а из Београда су кренули у Нови Сад. Уследила је његова марљивост, штедљивост и радност и тако се низале године његовог рада, па је као возач камиона “Рујевице” у Алексинцу дочекао пензију.

Србислав Јоцић нигде при изласку из куће не иде без блока за писање и фасцицле у којима одлаже записано. Ту одлаже записано, дотерује и прегледа до објављивања. Пише и своје песме у прози које њему изилазе из душе на чудо свих његових рођака и познаника. Оне нису можда савршене, али су његове и јединствене, јер он пише онако како осећа. Једна од таквих песама недавно настала гласи овако:

Многе лепе речи се исписују
О селима која окружују Голак,
Село Лабуково и његову околину и,
Најбоље казују воденице у тишини.
Вода врела протиче кроз село,
Протиче кроз видришта воденица,
Пролази, жубори и у тишини одлази,
Витла воденица некада је окретала,
Која су сада зарђала.
Врела вода и данас извиру,
Испод огромних стена у тишини,
Натапају обале и цветна поља,
И живи свет који обиклује у долини.
Највећи дар овог поднебља су:
Кањони и храбри борци,
Који су ову воду пили и брашно млели,
У све бојеве и ратове одлазили,
Храбро се борили и за Србију гинули.

О себи Србислав Јоцић каже: “Сматрам да сам се родио као писац, али се у томе нисам препознао више од 6о година, док нисам објавио прву књигу. Живот ме је шибао, ударао, али упркос свему ја сам напорно радио, чак и тешке физичке послове. Тиме сам успео да променим себи живот, и захваљујуци томе сада живим лагодно, радећи на новој книзи, узорно, разумно и морално. Доста сам постигао и поносим се тиме упркос томе што нисам завршио нешто више од школе. Разликујем се и по томе што нисам попут многих мојих познаника добио стан од “хуманитарне дружине бројније од 20 милиона, некадашње Југославије, од Триглава до Вардара”. Знам да им је теже него мени, али не могу да им помогнем. О ТОМЕ СВАКО ТРЕБА ДА РАЗМИШЉА НА ВРЕМЕ. И раније и сада радио сам од 14 - 18 сати дневно. Уживам у писању. Живим окружен папирима, старим сликама, документима, али имам времена за све.

Питају ме комшије, познанице, ко ми је дао новац да објавим своје рукописе и колико то уствари кошта. На мој одговор да сам то финансирам и да то кошта више од сто хиљада одлазе у чуду од мене, као да им говорим нешто што не доликује нормалном човеку. Зато је важно што сам себе, можда касно, ипак препознао што нисам више човек којег су многи у прошлости познавали као сиротињу, надничара и мученика. Ја сам неко који се стално надограђује. Зато ћу и даље радити и ићи напред, али сада главом, а не мукотрпним радом, док до ових сазнаја о себи нисам дошао кроз рад. Због тога и професор Уцитељске школе у Алексинцу Светозар Стојковић када чује неку моју песму каже да та песма не личи на мене. Зашто, одговор нека потражи свако за себе.”

Срба Јоцић са унуком Војом

Србислав Јоцић је по многочему препознатљив, илуструје своје књиге цртежима села, многих алатки које више не постоје, а не познају га, јер и осећајно пише. У рукопису му је стално нешто ново што стоји у реду за објављивање. Таква и следећа песма:

М А Ј К А

Видиш ли ону стару јабуку,
И једну клупу малену,
Ту је некад на њој моја мајка седела,
Ја се још увек сећам ње!
Видиш ону страну камену,
И велики багрем процветао,
Ту је некад моја мајка навијала навој,
Ја се још увек сећам ње!
Навлачила жице разбоја,
А нас је уз њу пригатала,
Чувала, учила и хранила,
Ја се још сећам ње!
Видиш ли ону камену плочу, која се из села види,
Ја сам се на њој клизао,
А стара мајка на мене гледала,
Ја се још увек сећам ње!

Србислав Јоцић говори “моја брда”, одакле су његови, где се сви знају, ко су и одакле су. Његови су дедови из тих стена, које рађају, где је некада мотика одзвањала и рађао се хлеб, орало ралицом и храниле многобројне породице, живели срећни и задовољни, као да друге среће нема, осим те њихове. Грејали смо се на отвореним ватрама - огњиштима, каже Србислав, у гнрету пасуљ кували, у начви хлеб месили, у црепуљу га пекли, подизали децу уз приче крај огњишта. А та деца су одрастала здрава, храбра и кроз тежацки живот учена, гајила волове и коње, у бојеве одлазили, веома храбри били, из њих победе доносили у “његова брда”, где су се орлови гнездили и село надлетали.

То су “моја брда”, каже Србислав, у којима су моји дедови трагове опанака од свињских кожа остављали и нису се због било чега стидели. Остављали су трагове опанака од свињске коже и поново се тим траговима кроз сокаке и путељке враћали, на изворима душу водом појили и увек весели у опанку ходали. Ја сам из тих брда, завршава Србислав Јоцић, из камених стена, где се орао и соко гнездио, радознао, кога су интересовале књиге, људи око мене.

По мени најјачи утисак остављам када не говорим, а налазим се у маси људи. Људи и моје књиге говоре о мени и чине моју биографију, која ме чини већим него што јесам, да и сви око мене то не верују.

Додајемо то, да је једна мала звездица засјала у космосу 1943. године, а да није ни слутила да ће мало порасти и преко Соко Бање и Алексинца стићи до Златне значке Културно просветне заједнице Србије 2014, коју је добио за свој стваралачки подухват писања месних хронологија, подухвата кога је започео др Радомир Лукић - “сељак из Шумадије”, “али докторирао на Сорбони”, како је одговарао злурадим језицима и којих до 2020. треба да буде објављено 1000.

Србислав Јоцић биће представник општине Сврљиг, по рођењу и општине Алексинац, по месту живљења, међу тих хиљаду хроничара својих родних села.

Коментара: 0


# Божа Марковић - Несврћанин Лабуково Сврљиг Србислав Јоцић хроника
@



 

[ Додај коментар ]