Srbislav Jocić - autor tri monografije

Doduše, i ne srećemo ga često, jer Srbislav ima jednu preokupaciju, a to nije, poput Kusturičinog stvaranja mnogih filmova, grada na Mećavniku i afirmacije kulture u šarganskoj prirodi, kako on počinje priču o sebi, već pisanje hronika o selima u svrljiškoj opštini.

Za skoro deset godina napisao je hroniku sela Pirkovac 2007, Gojmanovac 2012 i Labukovo 2014. Sada piše novu knjigu - prošireno i dopunjeno izdanje poslednje hronike o njegovom rodnom Labukovu, čije se objavljivanje očekuje u ovoj godini.

Zašto se ispisuju ovi redovi. Zato što jednom započeto stvaralaštvo ne može da se prekine, jer objavljeno nije dovoljno i potpuno i cilj je našeg junaka - jednog veoma siromašnog dečaka sa sela koji hoće da ostavi pisane tragove o svom i susednim selima, o naseljavanju istih, kretanju stanovništva kroz vekove, odseljavanja i njihovim snalaženju u novoj sredini, ali i sa osvrtom na događanja u tim selima u međuvremenu.

Zahtevan je to posao, jer treba naš hroničar da zapiše imena svojih meštana, članove porodica kroz prošlo vreme, lepim i biranim rečima piše o svakoj porodici, kao i o promeni njihovih prezimena.

Ovo je priča o detetu siromašnih roditelja, koji je poštovao tuđe i starije, jer njegovo malo stado nikada se nije izgubilo, niti umešalo u veća stada njegovih bogatijih seljana, bilo je uvek po strani i pratilo je svog pastira, kao da je shvatalo njegovu želju da bude po strani i da nikome ne smeta, makar to bilo prosto odvajanje malobrojnih ovaca koje bi se umešale u tuđa velika stada, što ni malo nije lako. Pri tome je stalno razgovarao sa ostalim čobanima, od kojih su mnogi bili stariji i od kojih je čuo mnoge price, koje sada prenosi u knjige, jer je bio dobrog pamćenja, koje ga i danas ne naspušta.

Njegovo malobrojno stado ga je uvek sledilo, kao što je i on sledio svoju ideju, koja je sa njim živela od tada, sve do početka, kada je otišavsi u penziju uzo olovku i papir i počeo da piše hronike. Voleo je svoje, stado, ali volelo je i njegovo stado njega, što su svi primećivali, kao što su sada primećene i hronike koje su objavljene, a nadamo se da će tako biti i sa novim dopunjenim i proširenim izdanjem hronike Labukovo, čije se štampanje očekuje u toku ove godine.

Šta je bilo presudno čime se naš hroničar izdvojio u sredini gde živi, u Aleksincu, i tamo gde je rođen. To je njegovo siromašno porodično stanje i jedan sasvim mali dar prosvetnog inspektora 1955. kada je on, kao prosvetni inspektor, za Aleksinac, Soko Banju i Svrljig, obišao njegovu školu u Labukovu i doneo jednu običnu grafitnu olovku sa gumicom na vrhu za brisanje pogrešno napisanog znaka, sa namerom da je pokloni najboljem učeniku. Bio je još jedan dečak, takođe, siromašnog stanja, koji je bio mogući dobitnik tog sitnog znaka pažnje inspektora, ali celo njegovo odeljenje i učiteljica Desanka Petković, jednoglasno su rekli da olovku dobije naš nesvakidašnji hroničar.

Taj trenutak kao da je bio preloman u njegovom mladom životu. U sebi je istog trenutka počeo da sniva svoj napredni san, koga je nastavio da sneva i noću, a tada mu je ideja vodilja bila samo da se otrgne siromaštva i postane bogat, drugačiji, što sada i jeste, da ima veće stado ovaca, krava, bikova, teladi, nebrojano stado-krdo svinja, sve zdravo i prirodno, kao i sve drugo što imaju drugi bogatiji od njega i njegovih roditelja i zvalo bi se Srbino bogatstvo.

Taj njegov san počeo je da se ostvaruje 1963. godine, kada je kao dvadesetogodišnjak otišao u JNA u Suboticu i služio vojsku do 1965. godine. U vojsku je otišao u sajačkom odelu, sa vunenim čarapama na nogama i gumenim opancima. Bio je vredan i marljiv vojnik, kao vozač položio sve kategorije za vozača i osposobio se za rad. Kao siromašan decak sa sela štedeo je svaki dinar od vojničke plate i spremao se za otpust iz vojske i povratak u rodno Labukovo. Kupio je od ušteđene vojničke plate odelo, belu košulju, kravatu i šešir i po dolasku u selo išao pored česme u sred sela, na kojoj je bila njegova majka sa susetkom Vericom.

Taj trenutak je bio veoma potresan, jer me majka nije prepoznala, a Verica je pitala: - “Dado koji je onaj čovek što prođe i ode na vašu kapiju?”. Majka joj odgovori - “Ne znam Vero, neki čovek traži nekoga, sigurno nije iz našeg sela!” –“Dado pa ono je tvoj Srba, došao je iz vojske!” Majci ispade testice iz ruke i razbi se ona zbunjena i plačna poce da sakuplja polomljene delove testije - male posude za vodu od pečene zemlje. Verica pogođena ovim svim što se dogodilo pred njenim očima reče mojoj majci: -“Dado evo ti moje testice, batali to da sakupljaš i idi da se pozdraviš sa Srbu!”

Sačekao je Srba majku da dođe sa seoske česme u sred sela, a u blizini njihove kuće, i poljubio majci ruku i pozdravio se sa njom kako prilici, ali ona i dalje u čudu, njen sin, siromašno dete u novom odelu, na njemu bela kosulja, kravata, šešir i cipele, jedinstven u Labukovu, i zato što je to njen sin, a i zato što se od njegovih drugova nijedan nije tako vratio doteran da ne može majka da ga prepozna.

Posle tri dana odmora i razgovora sa svojima i susedima, krenuo je preko brda peške put Soko Banje, iako nije znao put. Sretao je i sustizao poznate i nepoznate i kroz razgovor stigao u Soko Banju. Tamo se odmah uputio u Biro rada, koji je bio u glavnoj ulici. U Birou je radio službenik po imenu Đoka. Vidi ga lepo obucenog i komentariše da li voli da radi čim tako elegantno izgleda, postavlja mu pitanje da li je lekar, inženjer i da li ima neku diplomu. Srbislav mu je pokazao vojnu vozačku dozvolu sa svim kategorijama. Đoka se obradova i reče Srbi, idi u transportno, tamo su nabavili 5 novih kamiona FAP 13 sa prikolicom i trebaju im vozači. Reče mu kome treba da se javi u transportno preduzeće koje se tada nalazilo kod pijace. Otišao je Srba Jocić u transportno preduzeće, javio se nekom Božin Nikoliću i on me odmah uputi u upravu preduzeća, u centru Banje gde je sada muzej, a tu je bila i autobuska stanica. Primio ga je sekretar Mile Stanković, koji je rekao da je primljen da se u ponedeljak 15.4.1965. javi Boži Nikoliću na raspored, pošto je on bio na razgovor u petak. U određeni dan preko Oštre čuke Srbislav Jocić je stigao u Soko Banju i sa kolegom Miladinom Avramovićem, rođenim 1930. godine, iz Žučkovca počeo da vozi kamion na relaciji rudnik “Soko” iz Čitluka - Knjazevac, gde su istovarali ugalj za dalji transport železnicom. Po istovaru Srbislav vozi kamion ka rudniku Čitluk nazad uz klisuru, običnim makadamskim putem, a kamion grmio kao oblak i kad se nevreme sprema od snage pri savladavanju uspona. Parkirao je kamion ispod tzv. koša za ugalj za utovar uglja koga sutra vozimo u Beograd. Prespavao je Srbislav Jocić noć pod vedrim nebom, na sokobanjskom vašaristu Podini, u kućici gde se nalazila vaga za merenje stoke, ni sam ne zna gde, sanjajući nova jutra i život koji je započinjaom, i sutra rano sa kolegom odvezao naručeni ugalj u Beograd.

Od samog početka rada nije imao dinar u džepu, ni u Beogradu, a iz Beograda su krenuli u Novi Sad. Usledila je njegova marljivost, štedljivost i radnost i tako se nizale godine njegovog rada, pa je kao vozač kamiona “Rujevice” u Aleksincu dočekao penziju.

Srbislav Jocić nigde pri izlasku iz kuće ne ide bez bloka za pisanje i fascicle u kojima odlaže zapisano. Tu odlaže zapisano, doteruje i pregleda do objavljivanja. Piše i svoje pesme u prozi koje njemu izilaze iz duše na čudo svih njegovih rođaka i poznanika. One nisu možda savršene, ali su njegove i jedinstvene, jer on piše onako kako oseća. Jedna od takvih pesama nedavno nastala glasi ovako:

Mnoge lepe reči se ispisuju
O selima koja okružuju Golak,
Selo Labukovo i njegovu okolinu i,
Najbolje kazuju vodenice u tišini.
Voda vrela protiče kroz selo,
Protiče kroz vidrišta vodenica,
Prolazi, žubori i u tišini odlazi,
Vitla vodenica nekada je okretala,
Koja su sada zarđala.
Vrela voda i danas izviru,
Ispod ogromnih stena u tišini,
Natapaju obale i cvetna polja,
I živi svet koji obikluje u dolini.
Najveći dar ovog podneblja su:
Kanjoni i hrabri borci,
Koji su ovu vodu pili i brašno mleli,
U sve bojeve i ratove odlazili,
Hrabro se borili i za Srbiju ginuli.

O sebi Srbislav Jocić kaže: “Smatram da sam se rodio kao pisac, ali se u tome nisam prepoznao više od 6o godina, dok nisam objavio prvu knjigu. Život me je šibao, udarao, ali uprkos svemu ja sam naporno radio, čak i teške fizičke poslove. Time sam uspeo da promenim sebi život, i zahvaljujuci tome sada živim lagodno, radeći na novoj knizi, uzorno, razumno i moralno. Dosta sam postigao i ponosim se time uprkos tome što nisam završio nešto više od škole. Razlikujem se i po tome što nisam poput mnogih mojih poznanika dobio stan od “humanitarne družine brojnije od 20 miliona, nekadašnje Jugoslavije, od Triglava do Vardara”. Znam da im je teže nego meni, ali ne mogu da im pomognem. O TOME SVAKO TREBA DA RAZMIŠLjA NA VREME. I ranije i sada radio sam od 14 - 18 sati dnevno. Uživam u pisanju. Živim okružen papirima, starim slikama, dokumentima, ali imam vremena za sve.

Pitaju me komšije, poznanice, ko mi je dao novac da objavim svoje rukopise i koliko to ustvari košta. Na moj odgovor da sam to finansiram i da to košta više od sto hiljada odlaze u čudu od mene, kao da im govorim nešto što ne dolikuje normalnom čoveku. Zato je važno što sam sebe, možda kasno, ipak prepoznao što nisam više čovek kojeg su mnogi u prošlosti poznavali kao sirotinju, nadničara i mučenika. Ja sam neko koji se stalno nadograđuje. Zato ću i dalje raditi i ići napred, ali sada glavom, a ne mukotrpnim radom, dok do ovih saznaja o sebi nisam došao kroz rad. Zbog toga i profesor Uciteljske škole u Aleksincu Svetozar Stojković kada čuje neku moju pesmu kaže da ta pesma ne liči na mene. Zašto, odgovor neka potraži svako za sebe.”

Srbislav Jocić je po mnogočemu prepoznatljiv, ilustruje svoje knjige crtežima sela, mnogih alatki koje više ne postoje, a ne poznaju ga, jer i osećajno piše. U rukopisu mu je stalno nešto novo što stoji u redu za objavljivanje. Takva i sledeća pesma:

M A J K A

Vidiš li onu staru jabuku,
I jednu klupu malenu,
Tu je nekad na njoj moja majka sedela,
Ja se još uvek sećam nje!
Vidiš onu stranu kamenu,
I veliki bagrem procvetao,
Tu je nekad moja majka navijala navoj,
Ja se još uvek sećam nje!
Navlačila žice razboja,
A nas je uz nju prigatala,
Čuvala, učila i hranila,
Ja se još sećam nje!
Vidiš li onu kamenu ploču, koja se iz sela vidi,
Ja sam se na njoj klizao,
A stara majka na mene gledala,
Ja se još uvek sećam nje!

Srbislav Jocić govori “moja brda”, odakle su njegovi, gde se svi znaju, ko su i odakle su. Njegovi su dedovi iz tih stena, koje rađaju, gde je nekada motika odzvanjala i rađao se hleb, oralo ralicom i hranile mnogobrojne porodice, živeli srećni i zadovoljni, kao da druge sreće nema, osim te njihove. Grejali smo se na otvorenim vatrama - ognjištima, kaže Srbislav, u gnretu pasulj kuvali, u načvi hleb mesili, u crepulju ga pekli, podizali decu uz priče kraj ognjišta. A ta deca su odrastala zdrava, hrabra i kroz težacki život učena, gajila volove i konje, u bojeve odlazili, veoma hrabri bili, iz njih pobede donosili u “njegova brda”, gde su se orlovi gnezdili i selo nadletali.

To su “moja brda”, kaže Srbislav, u kojima su moji dedovi tragove opanaka od svinjskih koža ostavljali i nisu se zbog bilo čega stideli. Ostavljali su tragove opanaka od svinjske kože i ponovo se tim tragovima kroz sokake i puteljke vraćali, na izvorima dušu vodom pojili i uvek veseli u opanku hodali. Ja sam iz tih brda, završava Srbislav Jocić, iz kamenih stena, gde se orao i soko gnezdio, radoznao, koga su interesovale knjige, ljudi oko mene.

Po meni najjači utisak ostavljam kada ne govorim, a nalazim se u masi ljudi. Ljudi i moje knjige govore o meni i čine moju biografiju, koja me čini većim nego što jesam, da i svi oko mene to ne veruju.

Dodajemo to, da je jedna mala zvezdica zasjala u kosmosu 1943. godine, a da nije ni slutila da će malo porasti i preko Soko Banje i Aleksinca stići do Zlatne značke Kulturno prosvetne zajednice Srbije 2014, koju je dobio za svoj stvaralački poduhvat pisanja mesnih hronologija, poduhvata koga je započeo dr Radomir Lukić - “seljak iz Šumadije”, “ali doktorirao na Sorboni”, kako je odgovarao zluradim jezicima i kojih do 2020. treba da bude objavljeno 1000.

Srbislav Jocić biće predstavnik opštine Svrljig, po rođenju i opštine Aleksinac, po mestu življenja, među tih hiljadu hroničara svojih rodnih sela.