Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

ПОСЛЕДЊЕ ДЕВОЈЧИЦЕ – Материца као фабрика

rss

24.11.2022. Часлав Васиљевић

Друге фестивалске вечери ПИП-а приказана је представа „Последње девојчице“ суботичког позоришта „Деже Костолањи“, коју је написала Маја Пелевић а режирао Кокан Младеновић.

ПОСЛЕДЊЕ ДЕВОЈЧИЦЕ – Материца као фабрика

осетиоци Фестивала првоизведених представа у Алексинцу имали су прилику, боље рећи срећу, да виде још једно остварење Кокана Младеновића, једног од најбољих редитеља Европе, изванредну представу „Последње девојчице“ за коју је текст написала Маја Пелевић а музику компоновала Ирена Поповић Драговић.

Представа је изведена на мађарском језику са титлованим преводом, што је захтевало пуну концентрацију код гледаоца али нимало није утицало на укупни доживљај.

Замишљана, написана и постављена тако да глумци све време певају и играју, представа је обиловала мноштвом луцидиних решења сценског израза: дизајном светлосних ефеката, сценографским и костимографским решењима, кореографијом… 

О самим мотивима за писање оваквог позоришног комада, ауторка Маја Пелевић је записала: 
„Данас, можда више него икад живимо у систему који је успео у себе да интегрише све сфере људског постојања: понашање, емоције, жеље, љубави, наде и да од њих створи профит.

У таквом поретку није ни чудо да присуствујемо новом степену комодификације свих области живота, па и самог рођења. Радости поседовања се шире у најдубље биолошке и емоционалне сфере попут материнства.

А управо је то оно што је жену одувек одређивало и шта се од ње очекивало. Она се и дан данас не сматра вредном ако нема то друштвено признање, ако није мајка. Жена која нема дете се сматра безвредном па је самим тим спремна на све да би се у тој улози остварила. Идеално полазиште за претварање ове примордијалне жеље у робу.

Деца постају ресурс као и сваки други, нешто над чим можеш да имаш власништво. На месту где је материца постала фабрика, а дете савршено упаковани скупи производ, почиње ова прича.“ 

Сценски простор је приказ фабрике са тракама за којима су радници, мушкарци и жене. Те траке су постављене као тобогани, ролеркостери. Фабрика је метафора савременог света, имате доживљај да сте у црној рупи, у димензији у коју свест не допире. 

Остављајући горак укус, представа отрвара бројна питања савременог света.
„Либрето о будућности људске (ре)продукције у 15 слика
писан за:
девојчице и дечаке
женке и мужјаке
жене и мушкарце
монструме родне, полне и телесне неодређености
за последње девојчице на земљи…“ обилује врло упечатљивим сликама које изазивају неверицу и збуњеност (зар је и то могуће?), страх и запитаност (шта ће бити с нама?) и мучнину и безнађе (која је сврха људског постојања?), нудећи излаз у напуштању планете.

Па ипак, у општој катаклизми која захвата људски род који нестаје, тамо негде у југоисточној Европи остаје група заборављених фетуса-девојчица од којих настаје нови свет.

Да поједноставимо, драма се бави егзистенцијалним питањем: хоће ли људски род у својој тежњи да буквално све стави под контролу и претвори у тржишну робу, укључујући и само зачеће и рађање, уништити 

сам себе. Драма препушта одговоре гледаоцу, али самом чињеницом да се не уништава целокупан људски род, негде заборављене последње девојчице ипак дају назнаку наде.

Већ је речено да глумци све време играју и певају уз пратњу оркестра. Врло захтеван подухват који је шесточлана глумачка екипа у сарадњи са музичарима успешно извела. С обзиром на ту чињеницу, тешко је одредити жанровски ово остварење. Неки су писали да тандем Пелевић – Младеновић припрема поп оперу, други су то назвали документарном драмом савременог света итд.

Како год је одредили, драма говори о нама, овде и сада, без обзира на фикцију која је полазна тачка сваког уметничког дела.

Протагонисти у једном тренутку „прелазе рампу“, прво гађајући гледаоце лоптицама, а потом излазе из фабрике и улазе у публику, остварујући интеракцију са гледалиштем, изазивајући напетост и шаљући јасну поруку да смо сви ми (са)учесници у оном што представља савремени свет. Или марионете, како вам драго. 

Уз поменуте писца, редитеља и композиторке, представу сачињавају: глумци и глумице Давид Бубош, Тимеа Филип, Николета Гргић (к.г.), Борис Кучов, Габор Месарош и Андреа Вербеш; музичари Арпад Серда и Мате Абрахам; драматургију потписује ауторка текста Маја Пелевић са сарадницом Корнелијом Голи.

Превод је урадила Кристина Оровец, сценографкиња је Марија Калабић, костомографкиња Селена Орб, док је костимске реквизите израдила Благовеста Василева. Кореографију је радила Тимеа Филип, а дизајнер светла је Роберт Мајорош. Асистенти редитеља су Жофија Серда и Барнабаш Чик, а асистент композиторке је Арпад Серда.

Ту су и шеф технике Себастијан Свитлик, дизајнер плаката Арпад Блашко и фото-услуге Едвард Молнар.

Рецимо још да је на 67. Стеријином позорју ова представа добила три најпрестижније награде: за најбољу представу, за најбољи текст савремене драме и за најбољу режију.

Следеће вечери се представља Народно позориште „Тоша Јовановић“ из Зрењанина представом „Дечко из последње клупе“ на текст Хуана Мајорга и у режији Тијане Васић.

Коментара: 0


# Центар за културу и уметност Фестивал првоизведених представа Маја Пелевић Последње девојчице Деже Костолањи
@cekulaleksinac @


 

[ Додај коментар ]


Будите обавештени

Дозвољавам да ми овај портал доставља обавештења о најновијим вестима