Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

POSLEDNjE DEVOJČICE – Materica kao fabrika

rss

24.11.2022. Časlav Vasiljević

Druge festivalske večeri PIP-a prikazana je predstava „Poslednje devojčice“ subotičkog pozorišta „Deže Kostolanji“, koju je napisala Maja Pelević a režirao Kokan Mladenović.

POSLEDNjE DEVOJČICE – Materica kao fabrika

osetioci Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu imali su priliku, bolje reći sreću, da vide još jedno ostvarenje Kokana Mladenovića, jednog od najboljih reditelja Evrope, izvanrednu predstavu „Poslednje devojčice“ za koju je tekst napisala Maja Pelević a muziku komponovala Irena Popović Dragović.

Predstava je izvedena na mađarskom jeziku sa titlovanim prevodom, što je zahtevalo punu koncentraciju kod gledaoca ali nimalo nije uticalo na ukupni doživljaj.

Zamišljana, napisana i postavljena tako da glumci sve vreme pevaju i igraju, predstava je obilovala mnoštvom lucidinih rešenja scenskog izraza: dizajnom svetlosnih efekata, scenografskim i kostimografskim rešenjima, koreografijom… 

O samim motivima za pisanje ovakvog pozorišnog komada, autorka Maja Pelević je zapisala: 
„Danas, možda više nego ikad živimo u sistemu koji je uspeo u sebe da integriše sve sfere ljudskog postojanja: ponašanje, emocije, želje, ljubavi, nade i da od njih stvori profit.

U takvom poretku nije ni čudo da prisustvujemo novom stepenu komodifikacije svih oblasti života, pa i samog rođenja. Radosti posedovanja se šire u najdublje biološke i emocionalne sfere poput materinstva.

A upravo je to ono što je ženu oduvek određivalo i šta se od nje očekivalo. Ona se i dan danas ne smatra vrednom ako nema to društveno priznanje, ako nije majka. Žena koja nema dete se smatra bezvrednom pa je samim tim spremna na sve da bi se u toj ulozi ostvarila. Idealno polazište za pretvaranje ove primordijalne želje u robu.

Deca postaju resurs kao i svaki drugi, nešto nad čim možeš da imaš vlasništvo. Na mestu gde je materica postala fabrika, a dete savršeno upakovani skupi proizvod, počinje ova priča.“ 

Scenski prostor je prikaz fabrike sa trakama za kojima su radnici, muškarci i žene. Te trake su postavljene kao tobogani, rolerkosteri. Fabrika je metafora savremenog sveta, imate doživljaj da ste u crnoj rupi, u dimenziji u koju svest ne dopire. 

Ostavljajući gorak ukus, predstava otrvara brojna pitanja savremenog sveta.
„Libreto o budućnosti ljudske (re)produkcije u 15 slika
pisan za:
devojčice i dečake
ženke i mužjake
žene i muškarce
monstrume rodne, polne i telesne neodređenosti
za poslednje devojčice na zemlji…“ obiluje vrlo upečatljivim slikama koje izazivaju nevericu i zbunjenost (zar je i to moguće?), strah i zapitanost (šta će biti s nama?) i mučninu i beznađe (koja je svrha ljudskog postojanja?), nudeći izlaz u napuštanju planete.

Pa ipak, u opštoj kataklizmi koja zahvata ljudski rod koji nestaje, tamo negde u jugoistočnoj Evropi ostaje grupa zaboravljenih fetusa-devojčica od kojih nastaje novi svet.

Da pojednostavimo, drama se bavi egzistencijalnim pitanjem: hoće li ljudski rod u svojoj težnji da bukvalno sve stavi pod kontrolu i pretvori u tržišnu robu, uključujući i samo začeće i rađanje, uništiti 

sam sebe. Drama prepušta odgovore gledaocu, ali samom činjenicom da se ne uništava celokupan ljudski rod, negde zaboravljene poslednje devojčice ipak daju naznaku nade.

Već je rečeno da glumci sve vreme igraju i pevaju uz pratnju orkestra. Vrlo zahtevan poduhvat koji je šestočlana glumačka ekipa u saradnji sa muzičarima uspešno izvela. S obzirom na tu činjenicu, teško je odrediti žanrovski ovo ostvarenje. Neki su pisali da tandem Pelević – Mladenović priprema pop operu, drugi su to nazvali dokumentarnom dramom savremenog sveta itd.

Kako god je odredili, drama govori o nama, ovde i sada, bez obzira na fikciju koja je polazna tačka svakog umetničkog dela.

Protagonisti u jednom trenutku „prelaze rampu“, prvo gađajući gledaoce lopticama, a potom izlaze iz fabrike i ulaze u publiku, ostvarujući interakciju sa gledalištem, izazivajući napetost i šaljući jasnu poruku da smo svi mi (sa)učesnici u onom što predstavlja savremeni svet. Ili marionete, kako vam drago. 

Uz pomenute pisca, reditelja i kompozitorke, predstavu sačinjavaju: glumci i glumice David Buboš, Timea Filip, Nikoleta Grgić (k.g.), Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Andrea Verbeš; muzičari Arpad Serda i Mate Abraham; dramaturgiju potpisuje autorka teksta Maja Pelević sa saradnicom Kornelijom Goli.

Prevod je uradila Kristina Orovec, scenografkinja je Marija Kalabić, kostomografkinja Selena Orb, dok je kostimske rekvizite izradila Blagovesta Vasileva. Koreografiju je radila Timea Filip, a dizajner svetla je Robert Majoroš. Asistenti reditelja su Žofija Serda i Barnabaš Čik, a asistent kompozitorke je Arpad Serda.

Tu su i šef tehnike Sebastijan Svitlik, dizajner plakata Arpad Blaško i foto-usluge Edvard Molnar.

Recimo još da je na 67. Sterijinom pozorju ova predstava dobila tri najprestižnije nagrade: za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame i za najbolju režiju.

Sledeće večeri se predstavlja Narodno pozorište „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina predstavom „Dečko iz poslednje klupe“ na tekst Huana Majorga i u režiji Tijane Vasić.

Komentara: 0


# Centar za kulturu i umetnost Festival prvoizvedenih predstava Maja Pelević Poslednje devojčice Deže Kostolanji
@cekulaleksinac @


 

[ Dodaj komentar ]


Budite obavešteni

Dozvoljavam da mi ovaj portal dostavlja obaveštenja o najnovijim vestima