Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Прилог за књигу „Трагом фотографија“ Боже Марковића

rss

18.11.2019. Текст и фото: Божа Марковић

Прича о Рутевцу је веома велика. Имао је и друга имена. Једно од мање познатих је Рутојевац, по Мирославу Димитиријевићу, књижевнику из Параћина, с тим да он помиње Рутевац, који у свом називу чува назив свог племена, као место удаљено 15 километра источно од Ражња.

Кућа Сретена Ђорђевића

У његовој књизи „Енциклопедија географских назива Србије“ која чека објављивање називи места протумачени су старосрпским и аријевским коренима и занчењем. По томе корени назива Рутевца означава народ- Рутене (балканске) српског рода који је подељен, разбијем (у комаде), а као подељени живе у Војводини, Србији и Европи. Назив села је вероватно само само сажети формин старог назива Рутојевац. Деривацијом корена Рут, који је недирнут, тако да је Рутенац уствари Рутевац, а овој коренској морфеми можда ће убудуће бити придодат неки други настава. Многи изрази у страним језицима се мењају у новије време, а да ли ће овај корен речи Рут бити промењен показаће време. По Старабону који је први писао о овој одредници то су Русини. Мирослав Димитријевић је о томе говорио 28.6.2019. у Житковачкој цркви, о Морави која је истовремно: хидроним, ороним, топоним и етноним.

Први и други разред ОШ Рутевац 1956-1958

У старим записима говори се о Моравском троречју, које се односи на Јужну, Западну и Велику Мораву. Међутим, о Морави у књизи „Савом, Моравом и Дунавом“ говори и „Србин“- нобеловац Петар Ханке, која је 1996. објављена у Немачкој. А говори се да је за време писања ове књиге боравио једно време у Породину. Но, то је друга, али важна тема пошто се ради и о нашој реци Морави.

Треба много времена да се о Рутевцу каже доста, али ово је покушај да се са том причом започне. Ово писање није свеобухватно, јер нема такав циљ, већ је само једна цртица у низу других сећања. Није искључива, јер та сећања гаје многи Рутевчани који ће писати о њима, тако да је свако саупротно тумачење ствар другачијег погледа на додирнуте теме.

Један део приче је o скeли, воденици и плажи на Јужној Морави; приче везане за реку. Ту где је била скела, која је служила за одлазак на имања и одлазак у Корман и др. села преко реке, река је била погодна за рад воденице, која је била ту везана на десној обали, а ту је била и плажа. Лети је ту река била најплића, а био је и газ којега су током малог водостаја људи прелазили воловским колима и коњском запрегом. Лети смо се ту купали у пратњи родитеља. Река је била пуна риба. Риба се ловила на разне начине. Мени је као риболовац остао у сећању „Дена“ Лилић, човек који је знао да намешта преломе и санира рахитичне промне, чији је унук Драган „Ћане“ (Пироћанац по оцу, касније радио на београдској Железничкој станици као манипулант), мој друг из разреда који је живео код деде. Мени је деда „Дена“ стављао облоге од трица и картона намазаног машћу, јер сам имао рахитичне ноге, таман толико да између ногу може да ми прође фудбал, пошто сам порођен- родио сам се после петнаест месеци после брата Србе, тако да мајка Олга није могла да обнови витамине потребне за моје окоштавање. Криволов је био честа појава. Једне зиме река је надошла и излила се у Доње Поље. Похватана је велика количина рибе, а било је и великих сомова. Пошто нису могли да утроше рибу одмах, многи су је сушили у „коминима“, тј. огњишту, која су била у скоро у свакој кући, да би је сачували за употребу. Цело село је мирисало на сушену рибу, која је поред сараге- укљеве, са Скадарског језера, нанизане на пруту, била главно јело на посним славама. Неки су се повређивали средствима за криволов и остајали инвалиди целог живота.

Из реке су моћни камиони марке „Прага“ и др. вукли шодер за ауто-пут током његове градње крајем педесетих година, земљаним путем од чега су се дизали облаци прашине који су баште покривали белим слојем, фине и ситне прашине.

У селу су поред милиције, постојале осмогодишња школа, пошта, месна канцеларија, задружна продавница, а од занатлија било је бербера, кројача, колара, столара,пинтера- качара, ковача.

По лекарску помоћ ишли смо у Алексинац, а вакцину смо добијали у школи. Од болничара сећам се Параче и Радмила Ђурђановић, који је био веома строг. Вероватно, јер је он прошао кроз тортуру немачких логора у заробљеништву, где је научио и заволе медицински позив, па како је преживео експерименте у живо на себи, рачунао је да могу и деца без плача да приме вакцину.

У селу је живео поп Лале, који је опслуживао Црквену општину рутевчку са насељеним местима: Рутевац, Јасење, Делиград, Вукашиновац, Ћићина и Бобовиште. У селу је саграђена црква, 1907.- 1908. посвећена Светој великомученици Марини, познатој у народу као Огњена Марија, која се обележава 30. јула. Сабор је био значајан дан у животу Рутевчана, али и околних места. У порти цркве су два споменика: погинулим у Првом светском рату и проти Лазару Мартиновићу, који је пре попа Лалета био рутевачки парох.

Фудбалски клуб је постојао у то време, као и игралиште, поред саме Основне школе, а преко пута Станице милиције, у којој је командир био Владимир Марковић. Поред њега  у милицији су радили још Милан Симоновић, Ставрија Панев, Милан Антић, недавно умро у Житковцу, Раша Ивановић, Драган Марковић, Милић, чијег се имена не сећам али је имао три ћерке Загорку, медицинска сестра у Општој болници Алексинац, која је ишла са мном у школу, Десанку..., а становали су у кући Драгице Милојковић, Миљко Н., из Џигоља, који је имао ћерку Мирјану, која је такође са мном била у разреду, као и Миљко Панев, мој друг из гимназије, Зорица Ивановић и Светислав Симоновић. Пре 1960. у Станицу милиције Рутевац распоређен је милиционар Исмет Мађарај, из Истока код Пећи. Човек који је по одласку на КиМ постао командир милиције, али се увек враћао у Алексинац. Био је ожењен по други пут женом српске националности, чија ћерка сада живи у Моравцу, ради у Житковцу и до смрти је долазио у Моравац. Многи су у то време отишли на службу у милицију, а међу има Стојан- Столе саобраћајац, из Вукашиновца и „Мишко“ Вучковић, из Рутевца. Стојан је пре запослења у милицији био у војсци и као војник био на Синају у снагама Уједињених нација. Довезао је при једном или коначном доласку са Синаја модерну нову бициклу, са светлима, сиреном на батерије, заставицама, која је била хит и предмет великог интересовања деце.

Трећи и четврти разред 1958-60, први човек у другом реду Слободан "Билцић"

Рутевчанина Новице Видића сећам се као радника Општине Алексинац, који је џипом довозио инспекторе милиције у контролу рада Станице милиције Рутевац. Био је увек спреман да нама деци дозволи да седимо у џип, послужи нас бомбоном, чоколадом...Пензионисан је у Општини Алексинац као примеран радник чији је мерцедес прешао велику километражу без кварова, због чега је награђен од фабрике „Мерцедес“. То је била изузетна лимузина којом је он зналачки управљао. По једном обављеном послу у СО Ражањ довезао нас је за нешто мало више од десет минута до Алексинца. Сретали смо се често, службено и приватно, јер је становао у стану, иза Општине Алексинац,  поред стана Шабић Првослава, брата Владимира Шабића, новинара из Житковца, са којим сам се дружио и уз њега учио фотографију и момковао.

На игралишту смо се у летњим месецима играли, сакупљали лопте „Љубишку“ голману и другим играчима, од којих се сећам Верољуба, „Гаље“, и „Вукаса“ који је био најмањи у тиму, и извлачили паукове, на мамац од воска из бројних рупа на игралишту у којима су они боравили. Играли смо се простим играчкама- импровизованим оружјем од стабљика киселог дрвета, имитирали управљач мотора од истог дрвета, са кумплунгом и кочницом од четала, а зими смо се санкали на брду код куће Верољуба „Стојанкића“. Зими смо се у вечерњим сатима забављали у комшилуку или код куће. Играли смо таблић, „жандар“, домине, не љути се човече, цица- мица (игра са зрнима пасуља, боба или кукуруза), а биле су посете комшилуку, прела и одлазак на славе. За Бадње вече у огњишту се пекло прасе, пуцало из „прангије“ или помоћу карабита који се стави, накваси и затвори у лименој кутији, а  при додиру са шибицом гас експлодира уз прасак и поклопац кутије излети, чиме се пре и од поноћи обележавао најрадоснији дан- рођење Исуса Христа. Зиме су биле хладне и снежне. Прозори су не ретко били прекривени леденим кристалима. Сећам се једне зиме када је толико нападао снег, па је„Цариградским путем“ саобраћај био у застоју, а по отварању пута камиони су пролазили кроз просечени снег висине камиона.

Ми смо становали у кући Сретена Ђорђевића, предратног полицијског поднаредника који је имао два сина Витомира и Љубомира.Витомир је радио код судије за прекршаје у Алексинцу, био је ожењен Даницом, благајницом у „Исхрани“- млину Алексинац, који су имали ћерку Светлану „Тане“, са којом смо се играли. Чика Витамир ми је при сусрету говорио: „Боле Б.“, изведену фразу од мог имена, а ја сам му одговарао са „Вита В.“. Зими су се комшије окупљале уз комињак. Деда Сретен је имао виноград, у чијој смо берби учествовали, прали бачве за вино и точили вино из подрума приликом зимских дружења, јер је деда Сретен, кад мало више попије,почео да пева, одмах теслом закивао врата, да неко не оде, а ми смо преко прозора ишли у подрум по вино. Певало се без музике, а „басирао“ је на мокрим вратима од кондензације, јер је напољу било веома хладно, Светомир Ђорђевић, наш комшија радник у Алексиначком Руднику мрког угља, који је певао при повратку из смене имитирајући мелодију и инструменте спојеним речцама па,па,па, због чега је добио  надимак „Папајко“.

Други деда Сретенов син био је Љубомир, ожењен најпре Малином, из фамилије „Стојанкић“ са којом није имао деце. Он је био пољопривредни стручњак и радио је у задрузи. Оженио се потом Видом из пиротског краја и након њеног доласка код њега њен син је претио да ће бацити бомбу на деда Сретенову и кућу његовог сина Љубе. За мене је то био тренутак великог страха, који је трајао целе ноћи. Наравно, то је била само неостварена претња Видиног сина.

У руднику је радио и комшија „Дена“, који је био ловац и ловио је дивље гуске, које су веома укусно спремане на црном луку. За огрев се са рудника пуповао гаскол. Мобе су организоване за испомоћ при радовима, берби и комишању кукуруза, врши која се обављала уз помоћ вршалице, градњи кућа и других објеката на селу и сл.

Сећам се деда Сретена који је носио зими шубарицу и једне анегдоте да је једне ноћи идући из доњег дела села окаснио. Бринули су отац и мајка где је, да му се нешто није десило. У средини села близу Дудићеве куће, који су имали млин, било је више баруштина. Тада се често причало на поселима о сотонама.

Санда Грујић

Нама деци је то било веома страшно и недокучиво шта су то сотоне. Деда Сретен је дошао тек у зору кући, уморан, блатњав и мокар, јер су га наводно „јахале сотоне“, које су га пустиле, као и многе друге који су то доживели и касније причали, тек када су запевали први петлови. Иза тога деда Сретен је мало боловао, вероватно од назеба и умора и избегавао је ноћне изласке.

Јела су била старинска домаћа, торте и колачи, такође, са филом од пудинга, орасима... Као нешто што никада касније нисам јео биле су ћуфте од кромпира са белим луком, које је спремала Љупче супруга кројача Живомира Терзића, и печена репа. Отац Живомира Терзића био је „Мија“ или „Мива“, како га је звала жена „Зоре“, родом из Прасковча. „Мија“- „Мива“ је носио надимак „Турчин“. Они су имали кладенац у доњем делу дворишта и једном приликом је деда „Мију“ ујела неотровна змија, једна омања белоушка. Знајући да змије могу да буду отровне деда „Мија“ је дошао до дрвљаника и секиром исекао јагодицу прста за коју га је ујела змија.

Често су на игралишту пристајали странци ради одмора и освежења,  са децом, која су покушавала да се играју са нама. Тада сам нучио прву немачку реч за лутку, јер је једна девојчица стално понављала на немачком: „Лутка, лутка...“

Путем је пролазила штафета и међународна бициклистичка трка. Бициклисте смо дочекивали лимунадом ради освежења.

Забавни живот су пратила разна славља. По завршетку полугодишта и школских прослава окупљали су се родитељи на заједнички ручак и свако је доносио пиће и храну, тзв. част: погачу, печено пиле, суво месо зими, торте, колаче,  ракију и вино. У то то време директор школе је био Милан Радоњић са женом учитељицом Јеленом- Јелом. А од учитеља су радили Ратко Радивојевић, учитељица, по мом бледом сећању Мирјана Благојевић, Бранко Радивојевић, са женом Илинком, Исидор- Сида и Вера Радивојевић, Ђурђица Ракић и Добрила Шундрић. У школи је била организована ђачка кухиња. Хлеб се месио по кућама, по распореду породица које су имале децу у школи, а од прилога често је био служен жути сир, помоћ из Америке, сухомеснати производи, који нису ни мало личили на данашње, јер су били изванредног, јединственог укуса и квалитета, млеко, чај, сутлијаш и сл. У то време појавуле су се хемијске оловке, а делили су их при већој куповини, нпр. кад нам је отац куповао гардеробу у продавници „Беко“ у Алексинцу, код Миће.

При доласку у Алексинац била је незаобилазна посластичара „Спорт“ која је била на углу где је сада фонтана. Јели смо колаче и сладолед, који је био веома укусан, коштао је пет динара, алуминијских, за куглу.

Ретко је било школованих музичара у селу који су веселили присутне том приликиом, као и на породичним весељима. Али, оних који су били аматери било је доста, као нпр. Тодоровић  Љубиша „Буба“- свирао бас, као и Благоје Тодоровић „Јездић“, надимак добио по оцу Језди, који је био и соло певач, Драгиша Милојковић „Стојанкић“, Трифуновић „Симкић“, мој друг из разреда, Благојевић „Пинтер“, хармоникаши, Бора Јовановић „Циганче“, Слободан „Билцић“ служитељ у школи који је свирао флигорну, врста трубе, Драган „Шинкић“ и његов отац , један младић, кога се сећам по морнарској униформи, Биљана „Гмурчева“ ћерка, била је соло певач, у новије време, као и Данко из доњег дела села. Забавни певачи су били Миодраг и Мирко Врећић, који су радили у „14. октобар“ Крушевац и певали мексиканске песме уз пратњу на типичном мексиканском инструменту. Свој таленат у певању покушавала је да искаже моја школска другарица Гордана Грујић- Цејков. Завршила је школовање овде и удала се у Кавадарцима, а интресантно је да смо контактирали по објављивању текста о рутевачким докторима. Њена ћерка Фернанада-Лефи Линд (Грујић) је успела у томе, живи у Шведској, професор је математике, има ћерку и учествовала је у емисији „Никад није касно“ Жике Јакшића, што је познато онима који су пратили ову емисију.

Љубица Грујић

Често је гостовао и један мађионичар, један старији црнопути човек, са танким брчићима, по имену Данило, који је забављао децу и публику. Један догађај за кога сам чуо догодио се у једној кући где је тај мађионичар, познат у то време, а давао је представе и у Житковцу, где сам касније живео, хипнотисао је присутне, па су они почели да се пењу по столове и кревете, јер је мађионичар створио визију поплаве код присутних.

Од препознатљивих треба поменути „Тимчу“- штројача који је долазио на лепом мотору, са елегантним чизмама, у чијим сарамаје стављао скалпере и друге инструменте које је користио при кастрирању свиња. Мотор је имао и „Лица, човек који се дружио са мојим оцем.

Послератно време било је интересантно за представљање оних који су на разне начине учествовали у рату. „Тимошенко“- првоборац из Јасења је често долазио код мог оца у Станицу милиције, јер је радио у ресору МУП- а код Слободана Пенезића- „Крцуна“, која је била смештена у кући Санде „Дзурле“, познат по узречици „Сакараменто, куруци фикс!“ за коју нисам знао шта значи, а нека је парафраза која сигурно има своје извориште. Он је продавао и новине, правио вино од хамбурга и ракију и имао велику трешњу у дворишту, коју смо брали као деца.

У овом дворишту је била зграда Станице милиције Рутевац

Било је доста напредних и оних који су радили за НОП. Наравно, било је и оних који су у току или одмах иза рата пребегли из земље и вратили се у старости. Једног од тих се сећам. Био је сув, црни човек, увек избријан, који је умро од црног пришта.

Отац мог школског друга Топлице „Топле“ Живановића Ненад, чија се мајка звала Косара- „Косе“, као младић припадао је партизанском покрету и у свом бранику, где им је била башта, скривао је Ивковић „Шукрију“ из Бобовишта после рањавања, о чему постоје подаци у књизи „Алексинац и околина у НОП- у“. Сећам се баште по невремену које нас је задесило при повратку из ње, олуји и страшној провали облака, уз ветровите наносе. Заштитили смо се у једној колиби. Чика Ненадове- „Нешине“ жене Добриле, која је сестра од рођеног стрица др Иве Јовановића и Томислава, наставника, сећам се по томе када смо се играли код њих у дворишту са њиховим сином „Топлом“ (мој друг из разреда и касније до данас). Секли смо зеље у игри за шотке које су они имали поред осталих ситних и крупних животиња. Несмотрено мој брат Срба пресекао ми је врх средњег прста леве руке, али она је била присебна, препрала ми посекотину ракијом, врх прста ми је висеио на делу кожице, превила и прст ми је тако зарастао, уз деформацију која је видљива и данас.

Међутим, важно за српско- руске односе је да су пре ослобођења Алексинца погинула неколико руских војника у Рутевцу, на улазу у село, код Бежанићких кућа. Они су у Рутевац дошли из правца Соко Бање и ту на улазу у село из правца Алексинца се укопали, али су страдали у бирби са Немцима који су се путем повлачили из Алексинца. Тим руским борцима није подигнуто никакво обележје, али се на томе сада ради, како смо обавештени од садашњег председника МЗ Рутевац Живомира Ивковић „Џоме“, дипломираног архитекте. Један од председника МЗ Рутевац и одборник у СО Алексинац био је Звонимир- Звонко Радовановић, са којим смо се дружили. Ту је био и његов брат Томислав- Тома, дипломирани саобраћајни инжењер, који је био директор ИГМ „Морава“ Житковац и ЈП за путетев Алексинац. За Тому је интересантно написати да је то човек који је радио на три континента и да је 2013. био преводилац у Анголи прилико боравка садашњег председника државе Александра Вучића.

Међу онима које стално срећем и данас су Радица Врећић, удата Бранчић, Живорад Благојевић, живи у Житковцу, Панев, „Топла“, „Звонко“, „Тома“, Живица, апотекарица, „Љубишка“  и многе друге.

Још пар напомена, у првом тексту о Рутевачким докторима због недостатка података нису поменути др науке Томислав Митровић и његова ћерка др Александра, а погрешно написано презиме др Иване Ђорђевић Лукић и име др Србобрана Бранковића, којима се овом приликом извињавамо као и читаоцима. Могуће је да има и још непоменутих. Сигурно да има и других грешака али оне нису намерне, јер и у контактирању о подацима са многим Рутевчанима они нису знали имена појединца поменутих у тексту, а млађи не знају ни о којим људима је реч. Зато је смисао овог писања да се подсетимо оних који су мало заборављени, али не од свих.

У тексту се говорило и о ауто-путу. У то време 1959. ауто- пут је свечано отворен. Пре отварања пута „Братство- јединство“ ученици Основне школе у Рутевцу, млади и други очистили су трасу пута, а отварање је уследило у једном хладном дану. Највећу атракцију пута представљале су „мачије очи“- обележавајући знаци који су правилоно поређани одбијали светлост од светала возила ноћу и тако одвајали једну од друге траке пута.

На крају да поменемо још нека имена индиректно везана за неке досељене Рутевчане из Црне Горе. Из велике фамилије „ђеда Вула“ који је досељен у Гредетин којој припада Миливоје-Мића (С. као Србин а и отац Славко- Каменко, касније „Паја“, чија је мајка из деда Вуловог рода) Стиљковића, сликара је његов рођени сестрић др Александар Делецки, лекар у Лондону и данас у Франфуркту, члан Енглеског  краљевског друштва анестезиолога, специјалиста за ургентна стања, која још мало проширује причу о Рутевцу.

Коментара: 1


# Божа Марковић - Несврћанин Рутевац Гредетин
@



 

▲ ▼ [+][-]


  • (+) (-1)

    Jasmina 25.11.2019.
    Moja majka Radmila je na ovim slikama. Divno je sto saznajemo puno o istoriji sela Rutevac. Hvala mnogo.


[ Додај коментар ]