Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Prilog za knjigu „Tragom fotografija“ Bože Markovića

rss

18.11.2019. Tekst i foto: Boža Marković

Priča o Rutevcu je veoma velika. Imao je i druga imena. Jedno od manje poznatih je Rutojevac, po Miroslavu Dimitirijeviću, književniku iz Paraćina, s tim da on pominje Rutevac, koji u svom nazivu čuva naziv svog plemena, kao mesto udaljeno 15 kilometra istočno od Ražnja.

Kuća Sretena Đorđevića

U njegovoj knjizi „Enciklopedija geografskih naziva Srbije“ koja čeka objavljivanje nazivi mesta protumačeni su starosrpskim i arijevskim korenima i zančenjem. Po tome koreni naziva Rutevca označava narod- Rutene (balkanske) srpskog roda koji je podeljen, razbijem (u komade), a kao podeljeni žive u Vojvodini, Srbiji i Evropi. Naziv sela je verovatno samo samo sažeti formin starog naziva Rutojevac. Derivacijom korena Rut, koji je nedirnut, tako da je Rutenac ustvari Rutevac, a ovoj korenskoj morfemi možda će ubuduće biti pridodat neki drugi nastava. Mnogi izrazi u stranim jezicima se menjaju u novije vreme, a da li će ovaj koren reči Rut biti promenjen pokazaće vreme. Po Starabonu koji je prvi pisao o ovoj odrednici to su Rusini. Miroslav Dimitrijević je o tome govorio 28.6.2019. u Žitkovačkoj crkvi, o Moravi koja je istovremno: hidronim, oronim, toponim i etnonim.

Prvi i drugi razred OŠ Rutevac 1956-1958

U starim zapisima govori se o Moravskom trorečju, koje se odnosi na Južnu, Zapadnu i Veliku Moravu. Međutim, o Moravi u knjizi „Savom, Moravom i Dunavom“ govori i „Srbin“- nobelovac Petar Hanke, koja je 1996. objavljena u Nemačkoj. A govori se da je za vreme pisanja ove knjige boravio jedno vreme u Porodinu. No, to je druga, ali važna tema pošto se radi i o našoj reci Moravi.

Treba mnogo vremena da se o Rutevcu kaže dosta, ali ovo je pokušaj da se sa tom pričom započne. Ovo pisanje nije sveobuhvatno, jer nema takav cilj, već je samo jedna crtica u nizu drugih sećanja. Nije isključiva, jer ta sećanja gaje mnogi Rutevčani koji će pisati o njima, tako da je svako sauprotno tumačenje stvar drugačijeg pogleda na dodirnute teme.

Jedan deo priče je o skeli, vodenici i plaži na Južnoj Moravi; priče vezane za reku. Tu gde je bila skela, koja je služila za odlazak na imanja i odlazak u Korman i dr. sela preko reke, reka je bila pogodna za rad vodenice, koja je bila tu vezana na desnoj obali, a tu je bila i plaža. Leti je tu reka bila najplića, a bio je i gaz kojega su tokom malog vodostaja ljudi prelazili volovskim kolima i konjskom zapregom. Leti smo se tu kupali u pratnji roditelja. Reka je bila puna riba. Riba se lovila na razne načine. Meni je kao ribolovac ostao u sećanju „Dena“ Lilić, čovek koji je znao da namešta prelome i sanira rahitične promne, čiji je unuk Dragan „Ćane“ (Piroćanac po ocu, kasnije radio na beogradskoj Železničkoj stanici kao manipulant), moj drug iz razreda koji je živeo kod dede. Meni je deda „Dena“ stavljao obloge od trica i kartona namazanog mašću, jer sam imao rahitične noge, taman toliko da između nogu može da mi prođe fudbal, pošto sam porođen- rodio sam se posle petnaest meseci posle brata Srbe, tako da majka Olga nije mogla da obnovi vitamine potrebne za moje okoštavanje. Krivolov je bio česta pojava. Jedne zime reka je nadošla i izlila se u Donje Polje. Pohvatana je velika količina ribe, a bilo je i velikih somova. Pošto nisu mogli da utroše ribu odmah, mnogi su je sušili u „kominima“, tj. ognjištu, koja su bila u skoro u svakoj kući, da bi je sačuvali za upotrebu. Celo selo je mirisalo na sušenu ribu, koja je pored sarage- ukljeve, sa Skadarskog jezera, nanizane na prutu, bila glavno jelo na posnim slavama. Neki su se povređivali sredstvima za krivolov i ostajali invalidi celog života.

Iz reke su moćni kamioni marke „Praga“ i dr. vukli šoder za auto-put tokom njegove gradnje krajem pedesetih godina, zemljanim putem od čega su se dizali oblaci prašine koji su bašte pokrivali belim slojem, fine i sitne prašine.

U selu su pored milicije, postojale osmogodišnja škola, pošta, mesna kancelarija, zadružna prodavnica, a od zanatlija bilo je berbera, krojača, kolara, stolara,pintera- kačara, kovača.

Po lekarsku pomoć išli smo u Aleksinac, a vakcinu smo dobijali u školi. Od bolničara sećam se Parače i Radmila Đurđanović, koji je bio veoma strog. Verovatno, jer je on prošao kroz torturu nemačkih logora u zarobljeništvu, gde je naučio i zavole medicinski poziv, pa kako je preživeo eksperimente u živo na sebi, računao je da mogu i deca bez plača da prime vakcinu.

U selu je živeo pop Lale, koji je opsluživao Crkvenu opštinu rutevčku sa naseljenim mestima: Rutevac, Jasenje, Deligrad, Vukašinovac, Ćićina i Bobovište. U selu je sagrađena crkva, 1907.- 1908. posvećena Svetoj velikomučenici Marini, poznatoj u narodu kao Ognjena Marija, koja se obeležava 30. jula. Sabor je bio značajan dan u životu Rutevčana, ali i okolnih mesta. U porti crkve su dva spomenika: poginulim u Prvom svetskom ratu i proti Lazaru Martinoviću, koji je pre popa Laleta bio rutevački paroh.

Fudbalski klub je postojao u to vreme, kao i igralište, pored same Osnovne škole, a preko puta Stanice milicije, u kojoj je komandir bio Vladimir Marković. Pored njega  u miliciji su radili još Milan Simonović, Stavrija Panev, Milan Antić, nedavno umro u Žitkovcu, Raša Ivanović, Dragan Marković, Milić, čijeg se imena ne sećam ali je imao tri ćerke Zagorku, medicinska sestra u Opštoj bolnici Aleksinac, koja je išla sa mnom u školu, Desanku..., a stanovali su u kući Dragice Milojković, Miljko N., iz Džigolja, koji je imao ćerku Mirjanu, koja je takođe sa mnom bila u razredu, kao i Miljko Panev, moj drug iz gimnazije, Zorica Ivanović i Svetislav Simonović. Pre 1960. u Stanicu milicije Rutevac raspoređen je milicionar Ismet Mađaraj, iz Istoka kod Peći. Čovek koji je po odlasku na KiM postao komandir milicije, ali se uvek vraćao u Aleksinac. Bio je oženjen po drugi put ženom srpske nacionalnosti, čija ćerka sada živi u Moravcu, radi u Žitkovcu i do smrti je dolazio u Moravac. Mnogi su u to vreme otišli na službu u miliciju, a među ima Stojan- Stole saobraćajac, iz Vukašinovca i „Miško“ Vučković, iz Rutevca. Stojan je pre zaposlenja u miliciji bio u vojsci i kao vojnik bio na Sinaju u snagama Ujedinjenih nacija. Dovezao je pri jednom ili konačnom dolasku sa Sinaja modernu novu biciklu, sa svetlima, sirenom na baterije, zastavicama, koja je bila hit i predmet velikog interesovanja dece.

Treći i četvrti razred 1958-60, prvi čovek u drugom redu Slobodan "Bilcić"

Rutevčanina Novice Vidića sećam se kao radnika Opštine Aleksinac, koji je džipom dovozio inspektore milicije u kontrolu rada Stanice milicije Rutevac. Bio je uvek spreman da nama deci dozvoli da sedimo u džip, posluži nas bombonom, čokoladom...Penzionisan je u Opštini Aleksinac kao primeran radnik čiji je mercedes prešao veliku kilometražu bez kvarova, zbog čega je nagrađen od fabrike „Mercedes“. To je bila izuzetna limuzina kojom je on znalački upravljao. Po jednom obavljenom poslu u SO Ražanj dovezao nas je za nešto malo više od deset minuta do Aleksinca. Sretali smo se često, službeno i privatno, jer je stanovao u stanu, iza Opštine Aleksinac,  pored stana Šabić Prvoslava, brata Vladimira Šabića, novinara iz Žitkovca, sa kojim sam se družio i uz njega učio fotografiju i momkovao.

Na igralištu smo se u letnjim mesecima igrali, sakupljali lopte „Ljubišku“ golmanu i drugim igračima, od kojih se sećam Veroljuba, „Galje“, i „Vukasa“ koji je bio najmanji u timu, i izvlačili paukove, na mamac od voska iz brojnih rupa na igralištu u kojima su oni boravili. Igrali smo se prostim igračkama- improvizovanim oružjem od stabljika kiselog drveta, imitirali upravljač motora od istog drveta, sa kumplungom i kočnicom od četala, a zimi smo se sankali na brdu kod kuće Veroljuba „Stojankića“. Zimi smo se u večernjim satima zabavljali u komšiluku ili kod kuće. Igrali smo tablić, „žandar“, domine, ne ljuti se čoveče, cica- mica (igra sa zrnima pasulja, boba ili kukuruza), a bile su posete komšiluku, prela i odlazak na slave. Za Badnje veče u ognjištu se peklo prase, pucalo iz „prangije“ ili pomoću karabita koji se stavi, nakvasi i zatvori u limenoj kutiji, a  pri dodiru sa šibicom gas eksplodira uz prasak i poklopac kutije izleti, čime se pre i od ponoći obeležavao najradosniji dan- rođenje Isusa Hrista. Zime su bile hladne i snežne. Prozori su ne retko bili prekriveni ledenim kristalima. Sećam se jedne zime kada je toliko napadao sneg, pa je„Carigradskim putem“ saobraćaj bio u zastoju, a po otvaranju puta kamioni su prolazili kroz prosečeni sneg visine kamiona.

Mi smo stanovali u kući Sretena Đorđevića, predratnog policijskog podnarednika koji je imao dva sina Vitomira i Ljubomira.Vitomir je radio kod sudije za prekršaje u Aleksincu, bio je oženjen Danicom, blagajnicom u „Ishrani“- mlinu Aleksinac, koji su imali ćerku Svetlanu „Tane“, sa kojom smo se igrali. Čika Vitamir mi je pri susretu govorio: „Bole B.“, izvedenu frazu od mog imena, a ja sam mu odgovarao sa „Vita V.“. Zimi su se komšije okupljale uz kominjak. Deda Sreten je imao vinograd, u čijoj smo berbi učestvovali, prali bačve za vino i točili vino iz podruma prilikom zimskih druženja, jer je deda Sreten, kad malo više popije,počeo da peva, odmah teslom zakivao vrata, da neko ne ode, a mi smo preko prozora išli u podrum po vino. Pevalo se bez muzike, a „basirao“ je na mokrim vratima od kondenzacije, jer je napolju bilo veoma hladno, Svetomir Đorđević, naš komšija radnik u Aleksinačkom Rudniku mrkog uglja, koji je pevao pri povratku iz smene imitirajući melodiju i instrumente spojenim rečcama pa,pa,pa, zbog čega je dobio  nadimak „Papajko“.

Drugi deda Sretenov sin bio je Ljubomir, oženjen najpre Malinom, iz familije „Stojankić“ sa kojom nije imao dece. On je bio poljoprivredni stručnjak i radio je u zadruzi. Oženio se potom Vidom iz pirotskog kraja i nakon njenog dolaska kod njega njen sin je pretio da će baciti bombu na deda Sretenovu i kuću njegovog sina Ljube. Za mene je to bio trenutak velikog straha, koji je trajao cele noći. Naravno, to je bila samo neostvarena pretnja Vidinog sina.

U rudniku je radio i komšija „Dena“, koji je bio lovac i lovio je divlje guske, koje su veoma ukusno spremane na crnom luku. Za ogrev se sa rudnika pupovao gaskol. Mobe su organizovane za ispomoć pri radovima, berbi i komišanju kukuruza, vrši koja se obavljala uz pomoć vršalice, gradnji kuća i drugih objekata na selu i sl.

Sećam se deda Sretena koji je nosio zimi šubaricu i jedne anegdote da je jedne noći idući iz donjeg dela sela okasnio. Brinuli su otac i majka gde je, da mu se nešto nije desilo. U sredini sela blizu Dudićeve kuće, koji su imali mlin, bilo je više baruština. Tada se često pričalo na poselima o sotonama.

Sanda Grujić

Nama deci je to bilo veoma strašno i nedokučivo šta su to sotone. Deda Sreten je došao tek u zoru kući, umoran, blatnjav i mokar, jer su ga navodno „jahale sotone“, koje su ga pustile, kao i mnoge druge koji su to doživeli i kasnije pričali, tek kada su zapevali prvi petlovi. Iza toga deda Sreten je malo bolovao, verovatno od nazeba i umora i izbegavao je noćne izlaske.

Jela su bila starinska domaća, torte i kolači, takođe, sa filom od pudinga, orasima... Kao nešto što nikada kasnije nisam jeo bile su ćufte od krompira sa belim lukom, koje je spremala Ljupče supruga krojača Živomira Terzića, i pečena repa. Otac Živomira Terzića bio je „Mija“ ili „Miva“, kako ga je zvala žena „Zore“, rodom iz Praskovča. „Mija“- „Miva“ je nosio nadimak „Turčin“. Oni su imali kladenac u donjem delu dvorišta i jednom prilikom je deda „Miju“ ujela neotrovna zmija, jedna omanja belouška. Znajući da zmije mogu da budu otrovne deda „Mija“ je došao do drvljanika i sekirom isekao jagodicu prsta za koju ga je ujela zmija.

Često su na igralištu pristajali stranci radi odmora i osveženja,  sa decom, koja su pokušavala da se igraju sa nama. Tada sam nučio prvu nemačku reč za lutku, jer je jedna devojčica stalno ponavljala na nemačkom: „Lutka, lutka...“

Putem je prolazila štafeta i međunarodna biciklistička trka. Bicikliste smo dočekivali limunadom radi osveženja.

Zabavni život su pratila razna slavlja. Po završetku polugodišta i školskih proslava okupljali su se roditelji na zajednički ručak i svako je donosio piće i hranu, tzv. čast: pogaču, pečeno pile, suvo meso zimi, torte, kolače,  rakiju i vino. U to to vreme direktor škole je bio Milan Radonjić sa ženom učiteljicom Jelenom- Jelom. A od učitelja su radili Ratko Radivojević, učiteljica, po mom bledom sećanju Mirjana Blagojević, Branko Radivojević, sa ženom Ilinkom, Isidor- Sida i Vera Radivojević, Đurđica Rakić i Dobrila Šundrić. U školi je bila organizovana đačka kuhinja. Hleb se mesio po kućama, po rasporedu porodica koje su imale decu u školi, a od priloga često je bio služen žuti sir, pomoć iz Amerike, suhomesnati proizvodi, koji nisu ni malo ličili na današnje, jer su bili izvanrednog, jedinstvenog ukusa i kvaliteta, mleko, čaj, sutlijaš i sl. U to vreme pojavule su se hemijske olovke, a delili su ih pri većoj kupovini, npr. kad nam je otac kupovao garderobu u prodavnici „Beko“ u Aleksincu, kod Miće.

Pri dolasku u Aleksinac bila je nezaobilazna poslastičara „Sport“ koja je bila na uglu gde je sada fontana. Jeli smo kolače i sladoled, koji je bio veoma ukusan, koštao je pet dinara, aluminijskih, za kuglu.

Retko je bilo školovanih muzičara u selu koji su veselili prisutne tom prilikiom, kao i na porodičnim veseljima. Ali, onih koji su bili amateri bilo je dosta, kao npr. Todorović  Ljubiša „Buba“- svirao bas, kao i Blagoje Todorović „Jezdić“, nadimak dobio po ocu Jezdi, koji je bio i solo pevač, Dragiša Milojković „Stojankić“, Trifunović „Simkić“, moj drug iz razreda, Blagojević „Pinter“, harmonikaši, Bora Jovanović „Ciganče“, Slobodan „Bilcić“ služitelj u školi koji je svirao fligornu, vrsta trube, Dragan „Šinkić“ i njegov otac , jedan mladić, koga se sećam po mornarskoj uniformi, Biljana „Gmurčeva“ ćerka, bila je solo pevač, u novije vreme, kao i Danko iz donjeg dela sela. Zabavni pevači su bili Miodrag i Mirko Vrećić, koji su radili u „14. oktobar“ Kruševac i pevali meksikanske pesme uz pratnju na tipičnom meksikanskom instrumentu. Svoj talenat u pevanju pokušavala je da iskaže moja školska drugarica Gordana Grujić- Cejkov. Završila je školovanje ovde i udala se u Kavadarcima, a intresantno je da smo kontaktirali po objavljivanju teksta o rutevačkim doktorima. Njena ćerka Fernanada-Lefi Lind (Grujić) je uspela u tome, živi u Švedskoj, profesor je matematike, ima ćerku i učestvovala je u emisiji „Nikad nije kasno“ Žike Jakšića, što je poznato onima koji su pratili ovu emisiju.

Ljubica Grujić

Često je gostovao i jedan mađioničar, jedan stariji crnoputi čovek, sa tankim brčićima, po imenu Danilo, koji je zabavljao decu i publiku. Jedan događaj za koga sam čuo dogodio se u jednoj kući gde je taj mađioničar, poznat u to vreme, a davao je predstave i u Žitkovcu, gde sam kasnije živeo, hipnotisao je prisutne, pa su oni počeli da se penju po stolove i krevete, jer je mađioničar stvorio viziju poplave kod prisutnih.

Od prepoznatljivih treba pomenuti „Timču“- štrojača koji je dolazio na lepom motoru, sa elegantnim čizmama, u čijim saramaje stavljao skalpere i druge instrumente koje je koristio pri kastriranju svinja. Motor je imao i „Lica, čovek koji se družio sa mojim ocem.

Posleratno vreme bilo je interesantno za predstavljanje onih koji su na razne načine učestvovali u ratu. „Timošenko“- prvoborac iz Jasenja je često dolazio kod mog oca u Stanicu milicije, jer je radio u resoru MUP- a kod Slobodana Penezića- „Krcuna“, koja je bila smeštena u kući Sande „Dzurle“, poznat po uzrečici „Sakaramento, kuruci fiks!“ za koju nisam znao šta znači, a neka je parafraza koja sigurno ima svoje izvorište. On je prodavao i novine, pravio vino od hamburga i rakiju i imao veliku trešnju u dvorištu, koju smo brali kao deca.

U ovom dvorištu je bila zgrada Stanice milicije Rutevac

Bilo je dosta naprednih i onih koji su radili za NOP. Naravno, bilo je i onih koji su u toku ili odmah iza rata prebegli iz zemlje i vratili se u starosti. Jednog od tih se sećam. Bio je suv, crni čovek, uvek izbrijan, koji je umro od crnog prišta.

Otac mog školskog druga Toplice „Tople“ Živanovića Nenad, čija se majka zvala Kosara- „Kose“, kao mladić pripadao je partizanskom pokretu i u svom braniku, gde im je bila bašta, skrivao je Ivković „Šukriju“ iz Bobovišta posle ranjavanja, o čemu postoje podaci u knjizi „Aleksinac i okolina u NOP- u“. Sećam se bašte po nevremenu koje nas je zadesilo pri povratku iz nje, oluji i strašnoj provali oblaka, uz vetrovite nanose. Zaštitili smo se u jednoj kolibi. Čika Nenadove- „Nešine“ žene Dobrile, koja je sestra od rođenog strica dr Ive Jovanovića i Tomislava, nastavnika, sećam se po tome kada smo se igrali kod njih u dvorištu sa njihovim sinom „Toplom“ (moj drug iz razreda i kasnije do danas). Sekli smo zelje u igri za šotke koje su oni imali pored ostalih sitnih i krupnih životinja. Nesmotreno moj brat Srba presekao mi je vrh srednjeg prsta leve ruke, ali ona je bila prisebna, preprala mi posekotinu rakijom, vrh prsta mi je viseio na delu kožice, previla i prst mi je tako zarastao, uz deformaciju koja je vidljiva i danas.

Međutim, važno za srpsko- ruske odnose je da su pre oslobođenja Aleksinca poginula nekoliko ruskih vojnika u Rutevcu, na ulazu u selo, kod Bežanićkih kuća. Oni su u Rutevac došli iz pravca Soko Banje i tu na ulazu u selo iz pravca Aleksinca se ukopali, ali su stradali u birbi sa Nemcima koji su se putem povlačili iz Aleksinca. Tim ruskim borcima nije podignuto nikakvo obeležje, ali se na tome sada radi, kako smo obavešteni od sadašnjeg predsednika MZ Rutevac Živomira Ivković „Džome“, diplomiranog arhitekte. Jedan od predsednika MZ Rutevac i odbornik u SO Aleksinac bio je Zvonimir- Zvonko Radovanović, sa kojim smo se družili. Tu je bio i njegov brat Tomislav- Toma, diplomirani saobraćajni inženjer, koji je bio direktor IGM „Morava“ Žitkovac i JP za putetev Aleksinac. Za Tomu je interesantno napisati da je to čovek koji je radio na tri kontinenta i da je 2013. bio prevodilac u Angoli priliko boravka sadašnjeg predsednika države Aleksandra Vučića.

Među onima koje stalno srećem i danas su Radica Vrećić, udata Brančić, Živorad Blagojević, živi u Žitkovcu, Panev, „Topla“, „Zvonko“, „Toma“, Živica, apotekarica, „Ljubiška“  i mnoge druge.

Još par napomena, u prvom tekstu o Rutevačkim doktorima zbog nedostatka podataka nisu pomenuti dr nauke Tomislav Mitrović i njegova ćerka dr Aleksandra, a pogrešno napisano prezime dr Ivane Đorđević Lukić i ime dr Srbobrana Brankovića, kojima se ovom prilikom izvinjavamo kao i čitaocima. Moguće je da ima i još nepomenutih. Sigurno da ima i drugih grešaka ali one nisu namerne, jer i u kontaktiranju o podacima sa mnogim Rutevčanima oni nisu znali imena pojedinca pomenutih u tekstu, a mlađi ne znaju ni o kojim ljudima je reč. Zato je smisao ovog pisanja da se podsetimo onih koji su malo zaboravljeni, ali ne od svih.

U tekstu se govorilo i o auto-putu. U to vreme 1959. auto- put je svečano otvoren. Pre otvaranja puta „Bratstvo- jedinstvo“ učenici Osnovne škole u Rutevcu, mladi i drugi očistili su trasu puta, a otvaranje je usledilo u jednom hladnom danu. Najveću atrakciju puta predstavljale su „mačije oči“- obeležavajući znaci koji su pravilono poređani odbijali svetlost od svetala vozila noću i tako odvajali jednu od druge trake puta.

Na kraju da pomenemo još neka imena indirektno vezana za neke doseljene Rutevčane iz Crne Gore. Iz velike familije „đeda Vula“ koji je doseljen u Gredetin kojoj pripada Milivoje-Mića (S. kao Srbin a i otac Slavko- Kamenko, kasnije „Paja“, čija je majka iz deda Vulovog roda) Stiljkovića, slikara je njegov rođeni sestrić dr Aleksandar Delecki, lekar u Londonu i danas u Franfurktu, član Engleskog  kraljevskog društva anesteziologa, specijalista za urgentna stanja, koja još malo proširuje priču o Rutevcu.


# Žitkovac saobraćaj Boža Marković - Nesvrćanin Bobovište fotografija Rutevac Gredetin Deligrad Vukašinovac Aleksandra Vučić
@


 



Budite obavešteni

Dozvoljavam da mi ovaj portal dostavlja obaveštenja o najnovijim vestima