Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Прича о писању и извештавању

rss

13.11.2019. Текст и фото: Божа Марковић

Многи мисле да је писање лако. Да ли је то тако? Није, некима се написано допада, некима не, критикују много тога од написаног. Кад им се текст не допада, прочитају некако, при чему виде само оно што они хоће. Могу да читају нове текстове истог аутора, али и не морају, јер ако им се не свиђају текстови зашто би се замарали? Али, јавности је дозвољено све, али не и аутору текста.

Последња генерација Учитељске школе "Душан Тривунац" из Алексинца

Многе генерације "учитељаца" сишле су овим степеницама у живот, који није био само силазак него и пењање путем успеха. Многи су постали препознатљиви у струци у својим занимањима стекавши висока звања обављајући разна занимања за која су се посебно школовали. На слици је последња генерација Учитељске школе "Душан Тривунац" из Алексинца, на прослави своје двадесетогодишњице матуре поводом успешног школовња са професорима. Међу ученицима те генерације је садашња начелница Нишавског округа Драгана Сотировска И Снежана Милошевић, запошљена у Заводу за издавање уџбеника Србије, као једне од најуспешнијих из ове генерације.


Стандарди су у новије време померени, као и у много чему другом. У ово време и боље ТВ и новинске куће праве грешке, без обзира да ли су у питању штампане информације или се објављују  електронски. То је због одсуства лектора, који више не постоје у многим информативним гласилима. Примера ради, један наш књижевник, као лектор, има уговор са једном београдском издавачком кућом. Али, због злоупотребе средстава у овој кући и због истраге њему новчана средства нису уплаћена, скоро годину дана!? А што се тиче суштине текста грешке некад могу да се догоде, али не мора да значи да су намерне. Међутим, границе су растегљиве. Има различитих гледања о томе. Није циљ да се објави нешто нетачно, али то може да послужи као повод за коментаре, али и да спремнији и сами предузму нешто и почну да пишу. У време мноштва сви све могу, па што не би писали и они који сматрају да могу и знају?  Многи писци пишу текстове без икакве уметничке вредности, а они се ипак уз надокнаду штампају, а неки чак добијају награде и термине на разним телевизијама и медијима. На Сајму књига у Београду при самом уласку су огромне фотографије многих  „уметника“, а фотографије нoбеловаца су у дубини хала, што је за свако чуђење оних који долазе на Сајам књига. Нико онима који мисле да могу да пишу не брани, јер ако тако мисле  ваљда имају знања и теме. Међутим, требају да заседну, загреју ПИСИ или лап топ, јер сада писаћа машина може да се користи само за припрему текстова, док остала обрада иде на савременији начин и суоче се са многим питањима која ће им се тада отворити. Питање је предодређености и шире писмености, што изилази из оквира уобичајеног и иде ка вештини уметничког стварања. Како написати правилно реч, имати одређени стил, песнички и књижевни језик, објаснити шта се хоће јасно и приступачно сваком ко то чита. То су критеријуми који при писању и поготову стварању уметничког дела треба да се испуне. У томе се успева, али понекад и не. Зашто? Да ли је време дугих текстова прошло, јер дошао је тренутак недостак времена, живи се у времену информационих технологија па се као двадесетих година прошлог века нагиње писању у скраћеној верзији и тако се диктира стил да се нема времена, жури се циљем многих да буду свугде и у свако време. Да ли се у тој журби стиже до циља Наравно, неки ће прозрети намеру, суштину и циљ, неки не, па ће у помоћ призвати иронију и циноизам при коментарима, полемисати о томе у друштву, постављати питања: кад је то неко написао, све подводе под хиперпродукцију, одакле му извори, да ли је то истина или није?

Да би се у томе успело треба да се има основа, да се има чиме, да се издвоји време, остваре одређени контакти, буде се на одређеном месту, буде се заинтересован за тај изазов, пронађу теме, уложи у то, напише све, али мало другачије од других, рискира да не буде на висини писања. Ту постоје правила која су поставили људи који су узори у томе. О начинима писања се учи у школи и студира на факултету, мада има успешних који нису завршили гимназију нити студије, а били су веома садржајни и продуктивни, да су из дана у дан објављивали нове и различите текстове. Заузимали су високе позиције у друштву, добијали награде, били наши пресдставници у иностранству и поједини су добили националне пензије. С друге стране,  неки квалификованији од осталих у свом послу, што подразумева већу писменост не могу да овладају вештином писања, јер им недостаје писменост, односно не могу то писмом да изразе. Основ вештине писања подразумева ужу и ширу писменост. Сви рачунају да то знају, пишу како знају, а онда то другима дају да граматички и језички одреде, уз поштовање правила правописа. Значи, када се почне види се да није баш лако, као што је и наш нобеловац Иво Андрић говорио: „Најтеже је написати прву реченицу!“. Направе се грешке које неки оштро критикују, па и вређају онога ко није тачно нешто написао или пренео информацију. Информисаност је сада велика. Извори су доступни преко разних средстава: књига, телевизије, новина, интернета. Нешто мора да се сазна непосредно, да се пронађе и неко пита о томе, да се обрати пажња на одређене категорије људи, њихова занимања, изузетност, посебност, специфичност, трага за новим и необјављеним, послуша наука и онај ко о томе више зна, о чему смо имали прилику недавно да чујемо много тога у серији разних предвања. Све је то лако, али највећи је изазов како то представити. То се учи и знају се правила која су написана или се о њима у складу са временом дају промене. Наш језик је богат. Речник српског језика, процењивало се, има око триста хиљада речи, израза и фраза, да би смо недавно чули на трибини о локалном говору и припреми књиге из које би смо сазнали шта је правилно у алексиначком говору а шта није, у алексиначком Центру за културу и уметност, да се ради о петстотина хиљада речи, фраза и израза. Да ли је то могуће? Јесте тачно је, јер део речника су и појмови, имена и слично из текстова који се штампају или објављују на друге савремене начине. Та снага енергије добија свој заштитни знак тек када се текст објави и има трајни карактер и вредност. Пожељно је да је текст актуелан, интересантан аутору, да га он радо чита, а и они којима је намењен.

Како, шта и колико написати у тексту?

Постоје стандарди језика о томе: правилност, јасност и чистота. Та три стандарда су основ за писање којих сви треба да се придржавају. Онај ко пише је увек у дилеми. Понекад нечега у тексту нема, а речено је јавно. Некада се много говори, а ништа се не каже и не зна се шта је онај који нешто саопштава хтео да каже. Зашто то није написано ако се о томе пише То је ствар приступа теми, да ли написати исцрпно уз помињање свих детаља или издвојити само нешто, са разлогом, а пренети суштину текста да буде права информација. Одговор се добија на све кроз рад и искуство, мада сам догађај намеће суштину и срж, што некада није случај, па слушаоци остају у дилеми, али и читаоци након читања извештаја о томе који се објављује.

О неким стварима се не пише до краја, тиме се оставља читаоцу да се даље интересује за тему, оставља слушаоца у неизвесност, а аутор текста не ризикује да буде критикован, ако се непримерено изјасни о нечему, одреди  да не буде прејак, уопштено говори, јер је увек лепше да се пише растегљиво и без конкретизације, рачуна се да је то примерено стилу, поготову када је тема озбиљна, али ту се не добија на актуелности. У многим случајевима уредници преуреде текст и скрате га, а понекад и присвоје текст и објаве под својим именом, у другом чланку. С друге стране, текст опет долази под удар критике као неинтересантан, полуистинит, незанимљив, неразумљив и писан да створи тотално другачију слику о нечему, јер се чињенице другачије представљају.

Поменули смо Организациони одбор за језик који ради уз учешће еминентних људи, доктора наука, лингвиста из Србије, Црне Горе и Федерације Босне и Херцеговине. У Алексинцу је недавно био председник тог Одбора, Србин из Босне др професор Срето Танасић. Он је био гост на трибини о алексиначком језику, чули смо нешто ново и добили још неке информације о језику и језичким недоумицама, од  др проф. Недељка Богдановића, др проф. Александре Лончар Раичевић, стручњака за акцентологију и Маје Радоман Цветичанин. Било је доста учесника трибине, ученика и професора Алексиначке гимназије, заинтересованих, и оних који се баве писањем. На трибини је постављено једно питање о томе шта је са језиком мањине Срба у северној Македонији и Румунији, на које је дат одговор да то питање није за језичку трибину. Осим тога те вечери сазнали смо, што за сада није објављено у алексиначким средствима информисања, а сматрамо да је важно да је члан Организационог одбора за језик наш Алексинчанин, Славољуб Марјановић, родом из Сухотна.

Када је реч о томе шта треба да се записује и бележи видео записима или филмом, на шта је указивано низом скорашњих предавања треба да се каже да је алексиначки крај био запљуснут досељавањем људи, најпре највише из Јужне Србије, са Косова и Метохије, затим из Војне крајине, Босне и Херцеговине и Далмације, дошло је до промена говора у алексиначком крају, који није био правилан, а под овим утицајем је постао још неправилнији.  Поменути разлози, али и укидање Учитељске школе у Алексинцу, најстарије школе те врсте после Крагујевачке учитељске школе, као и Касарне „Делиград“ и Рудника сигурно су оставили трага на алексиначки говор.

Коментара: 0


# Алексинац Божа Марковић - Несврћанин Центар за културу и уметност Маја Радоман Цветићанин
@cekulaleksinac @



 

[ Додај коментар ]