Помен Николају Рајевском и херојима страдалим у Горњем Адровцу

И ове године 2.септембра одржана је литургија у цркви Свете Тројице коју је предводио епископ нишки Арсеније. Потом су бројне делегације положиле цвеће  код споменика подигнутог на месту погибије Николаја Николајевича Рајевског, одржан је пригодан културно-уметнички програм и углавном то је исто као сваке године.

Међутим, Рајевски и сама црква Свете Тројице заслужују много више; црква би могла  бити место ходочашћа српског и руског народа, место зближавања братских словенских народа и поштовалаца писане речи. Најпре, великана светске књижевности Лава Николајевича Толстоја. 

Сама црква Свете Тројице има бурну историјску прошлост. Поменућемо само неке детаље.

Др Драган Недељковић (1915–2015.), истакнути слависта и професор универзитета у Београду, Бордоу и Паризу, члан Европске академије наука, уметности и књижевности са седиштем у Паризу и аутор више од 400 стручних, научних и књижевних радова, написао је и поговор за књигу „Вронски – част и љубав“ Будимира Поточана, издање куће „Филип Вишњић“, Београд, 2002.

Књига говори о Николају Рајевском, алијас Алексеју Вронском из Толстојевог класика „Ана Карењина“. Макар оно што српска јавност, она читалачка, мада добрим делом и „стручна“ жели да докаже како је руски племић и пуковник Николај Рајевски, који је погинуо у боју с Турцима 1876. у Горњем Адровцу, као руски добровољац у рату за ослобођење Србије, збиља Гроф Вронски из славног романа.

Иначе, породица Рајевског је на месту погибије пуковника подигла цркву и саградила пространи парохијски дом. На повећем црквеном имању, лепо уређеном, уз дрворед липа донетих из Русије, бљештала је прелепа црква Свете Тројице. Народ је прозвао и Руском, односно Шареном црквом; због опеке и прозорских стакала у више боја. Црква је освештана 1903. године. У поменутом чланку професор Недељковић говори о посети совјетског књижевника Иље Еренбурга Југославији. Непосредно након ослобођења у Другом светском рату. Наиме, Еренбург је посетио нашу земљу и хтео је да види и спомен храм у славу пуковника Рајевског, међутим совјетском књижевнику показана је црква „Светог Николе“ у Алексинцу уместо оне из Горњег Адровца!

Фотографија алексиначке цркве и текст о овоме објављени су у совјетском часопису „Агањок“. Професор Недељковић је прочитао тај чланак и лично се потом упутио у Горњи Адровац, да би установио зашто су српске власти обмањивале високог совјетског званичника. Имао је шта да види. Црква је била опустошена. Почупани су врата и прозори, однет мермер из парохијског дома. Иконе на иконостасу,  израђене од руке италијанских мајстора, по казивању мештана однео је човек у „Фићи“. Претходно је наочиглед сељака исекао иконе жилетом и ножем. Сељаци су чак поскидали цреп с парохијског дома и разнели дрвену грађу. Црквено звоно нису могли однети. Било је сувише тешко, па пошто је само срушено, остало је да стоји напукло на платоу испред цркве. Деценијама потом у неограђеној црквеној порти мирно се напасала стока мештана. Било је то време истеривања Бога а утеривања комунизма у српски народ. У то време, тачније на Велику Суботу, 23. априла 1947. убијен је јереј Божидар Димитријевић, свештеник у Горњем Адровцу. Убијен је из пушке, пуцњем кроз прозор. Док је седео са женом и децом у кући. Пре тога у више наврата комунисти су му саветовали да скине мантију и мирно поживи у слободи.

Професор се потом упутио у град Алексинац и тадашњим општинским властима изразио своје згражавање вандалским чином његових сународника. Општинари су га незаинтертесовано саслушали и испратили с подсмехом!

Ипак, да не грешимо душу, нису само Срби скрнавили задужбину руских племића и спомен цркву Николаја Рајевског. Још пре Срба, бугарски окупатори, ваљда православне вере,  октобра 1915. године опљачкали су цркву и поломили прозоре. О том варварском чину сведочанство је оставио Андреј Шемјакин, научни саветник Института за славистику Руске академије наука. Историчар и писац и велики српски пријатељ, који је нажалост преминуо почетком 2018. Тек након ослобођења 1918. и највише заслугом познатог адровачког свештеника, проте Светислава Жујовића црква и парохијски дом су обновљени и сређени, много тога је изграђено и унапређено, а сама црква Свете Тројице била је место ходочашћа и пријатељства руског и српског народа.

Навешћемо речи проте Светислава Жујовића о бугарском скрнављењу цркве у време окупације:

„Услед најезде Аустро-Немачког са севера Србије и скотова Бугара са југа потписани је побегао према Албанији са војском до Драча, а одатле лађом у Марсеј у Француској. Од цркве и куће побегао 24. октобра 1915., а вратио се у Србију 8. јануара 1919. године у Београд. Око 15. фебруара дошао на рушевине својих кућа и црквених зграда. Благодаран свемогућем Богу, савезницима и српској војсци. Бугарске сатанске животиње однеле су из цркве све па чак и свети престол оскрнавили, одголивши га до камена. Крстове, књиге, одежде, кандила, једном речју све однели. Поред црквене куће куршумима пуцали и на цркву, изразбијали кров и прозоре. Једном речју урадили су све што нељуди раде.“

Једно од најнапреднијих и најбогатијих алексиначких села у Краљевини Југославији потпуно је изменило свој лик у социјалистичкој држави, а данас је пред нестајањем. Многи виде разлог томе у безбожништву самих мештана, који су похарали цркву и убили свештеника. Тек много година након рата почело се са службом у цркви. Једна је одржана 1998. године. Литургију је служио Патријарх Павле уз саслужење Владике Нишког Иринеја.                                                                                      

П.С. 1975. године поново је једна совјетска делегација најавила  долазак у Алексинац, с намером да посети Руску цркву у Горњем Адровцу. Тадашњи председник општине Алексинац, Родољуб Димић, отишао је до цркве у Адровцу да би се уверио у каквом је стању. Згрозио се виђеним. Порта цркве је била неограђена. Траву нико није косио, осим стоке која је слободно пасла око цркве. Сама црква је била у јадном стању. Улаз је био „обезбеђен“ једним попречно наваљеним вратима. Унутрашњост цркве испуњена влагом. Полупани прозори, развалине опустошене помоћне зграде. Председник Димић посрамљен шаље допис у Совјетски Савез у коме наводи да се у Алексинцу десила велика поплава услед обилних киша. Вода је однела мост у Горњем Адровцу и Руској цркви није могуће прићи. Све ово да би се избегла државна и национална срамота. Већ наредне године општина Алексинац је уложила тадашњих 800.000 динара у адаптацију цркве. Завод за заштиту споменика је такође учествовао својим средствима на истом послу. Све то у оквиру обележавања сто година Адровачког боја и погибије пуковника Николаја Рајевског.

Након делимичне поправке Руске цркве и обележавања стогодишњице Адровачког боја, односно погибије пуковника Рајевског, парох Миодраг Симић из Јаковља, који је обављао службу и у Горњем Адровцу, позвао је епископа Иринеја да обави мало освећење цркве “Свете Тројице“. Парох Симић је позвао и свештеника Љубишу Недељковића да присуствује служби. Међутим, те 1979. године комшија пароха Симића, иначе припадник службе безбедности, дао му је једно запечаћено писмо да преда црквењаку у Горњем Адровцу. По казивању свештеника хаџи Љубише Недељковића, а које му је испричао парох Симић, пароху је било сумњиво ово писмо, па га је отворио на своју руку. У писму је стајала директива црквењаку да не даје кључ епископу Иринеју и да се спречи његов долазак у Адровац.  Владика је у заказани дан дошао рано ујутру колима до Адровца. Али у цркву се није могло ући јер су у брави били набијени мали ексери и жице. Тек заједничким напором владике Иринеја и свештеника Симића и Недељковића успели су да поваде ексере и жицу и да уђу у цркву. Ипак, много народа је остало ускраћено присуствовању литургије и освећењу. Неко је у међувремену посекао дрвеће и грање и набацао на локални пут. Тако да се возилом није могло прићи до саме цркве. Владика и свештеници су се након службе вратили другим путем, од Горњег Адровца ка Гредетину.