Тома Здравковић је живео као на филму: Супруга Гордана открила непознате детаље из његовог животаТома Здравковић је живео као на филму: Супруга Гордана открила непознате детаље из његовог живота
Претрага
cirilica | latinica

Тома Здравковић је живео као на филму: Супруга Гордана открила непознате детаље из његовог живота

rss

20.11.2017

Највећа аутентична звезда југословенске музичке сцене, Тома Здравковић, рођен је на данашњи дан 1938. године, у Алексинцу.
Данас би напунио 79 година, а његов живот био је као на филму.
Највише о њему зна супруга Гордана, која је открила детаље које јавност није знала.

Тома Здравковић је живео као на филму: Супруга Гордана открила непознате детаље из његовог живота

Невероватном снагом волео је људе, а супруга Гордана открива само један од неколико случајева у којима је то и показао.

"Волео је све људе. Оне који су на положајима, рударе, просјаке, децу, све. Волео је народ. За њега је свако био особа. Није гледао ко је шта. Волео је људе. Сећам се да смо једне године били у Алексинцу и наишла је трећа смена рудара. Он је њих све одвео у кафану и провео са њима два дана и две ноћи", искрена је била Гордана.

Признала је да је уживала у браку са њим, а да су имали само мале и ситне проблеме које су брзо решавали.

Преминуо је 1991. године, а његова животна прича препуна је алкохола, туге и борбе.

Томин отац Душан био је месар, а мајка Косара домаћица која је родила петоро деце, најстаријег сина Александра, потом Ивана, Тому кога су звали Дадо, ћерку Мирјану и најмлађег наследника Новицу.

Одрастајући у немаштини, Тома је брзо схватио да га живот на селу не привлачи па је већ са петнаест година почео да пева и одмах увидео да је то његов једини излаз. Они који су га слушали, вртели су главом и тврдили да ту има нечега, иако им мршави и неугледни Тома никако није личио на будућег певача. Ипак, он је своје занимање врло озбиљно схватио и био је решен да крене у свет, а прва станица био је Лесковац. Ту је сасвим случајно, гладан и промрзао, 1956. године упознао певачицу Силвану Барјактаревић, касније Арменулић, која га је одвела у кафану Радан, где је певала са својим оркестром. Тамо је научио да пева народне, забавне, староградске песме, француске шансоне и италијанске канцоне, а у музикантским круговима брзо се прочуло да у Лесковцу има неки Тома. С таквом репутацијом упутио се у тузлански хотел Бристол где је пет година из вечери у вече пунио салу. У Тузли се први пут озбиљно заљубио у витку плавушу Славицу, родом из Травника, која му је задала много јада.

"У оно време мој добар пријатељ био је Драган Токовић који је певао у кафе-бару Теразије. Обратио сам му се за помоћ и замолио га да ме препоручи у неком локалу. Пошто је он већ био популаран и више није хтео да пева у Безистану, упознао ме је са шефом бара, а он ми је понудио да га заменим. Сутрадан је одржана проба. Ухватила ме је грдна трема јер су тада у кафе-бару у Безистану свирали најбољи музичари, а да све буде горе, на проби су се обрели и славни фудбалери Драгослав Шекуларац и Зоран Миладиновић. Та велика имена подсмевала су ми се док сам певао… Утучен и искомплексиран, уопште нисам приметио да Славица седи са Зораном и с њим чаврља као са старим пријатељем. Схватио сам да ту нешто није у реду тек кад сам им пришао. Пред целим друштвом рекла је како мора да обиђе неке пријатељице. Шта сам могао него да се сложим. Вратио сам се у пусту собу хотела Балкан, а она се појавила тек после поноћи", присећао се касније Тома у једном интервјуу и са Славицом кренуо у Нови Сад.

Али, једне вечери у зрењанинском хотелу Војводина упознао је згодну црнку Олгицу. Заборавивши на Славицу, Тома ју је потпуно очаран упитао да се уда за њега и она је пристала. Њихова ћерка Жаклина рођена је 22. новембра 1963. године, на дан када је убијен председник Џон Кенеди, по чијој супрузи је и добила име. Међутим, његов први брак није дуго потрајао јер су се после неколико месеци развели у Осијеку. Након тога мењао је кафане, певао у новосадском Путнику, београдској Топчидерској ноћи и на Светом Стефану, где су га дочекале лоше вести.

"Једног дана враћајући се са плаже, свратио сам до рецепције. Кажу: Имаш телеграм. Мени се годинама нико није јављао, ни од куће, нити са било које стране. Ма, ни моји из Печењевца, села према Лесковцу, нису могли да знају где сам. Ја сам се од њих откачио и ишао од кафане до кафане, по целој земљи… Узмем телеграм, а у њему стоји да се хитно јавим једном лекару у сарајевској болници. Лекар, који је послао телеграм, додаје да је Славица тешко болесна и жели да ме види. То ме је тотално шокирало", евоцирао је касније успомене певач који је по доласку у Сарајево желео да остане поред ње, али није могао да добије ангажман. Морао је опет у Бристол и Тузлу, где му је неколико дана касније стигао телеграм са обавештењем да је Славица умрла. Тако је настала његова можда најтужнија песма Букет белих ружа.

У међувремену, Здравковићева кафанска каријера наставила се ангажманом у нишком хотелу Парк, одакле је прешао у београдски Градски подрум, где је три године певао сваке вечери. Непоправљиво сентименталан, Тома је инспирацију за песме црпео из личних искустава, а издавачка кућа Дискос понудила му је 1963. године да сними прву плочу, без икакве рекламе.

У Градском подруму упознао је Милицу с којом се после неколико месеци венчао и чинило се да поред ње више није онај стари. Није много пио, оставио се коцке и боемског друштва које га је свуда пратило. Након што је на позив Југотона снимио плочу са песмама Циганка, Марта, Никад нећу да те заборавим и Анђела, сингл је остварио златни тираж, што му је отворило сва до тада затворена врата. Током 1969. године одужио се и Силвани Арменулић написавши јој легендарну песму Шта ће ми живот.

"Силвана је инсистирала да јој напишем песму јер није имала хит. А ја сам увек био у неким романтичним везама које су ме инспирисале. Љубав ме је покретала, поготово она неуспешна. А шта да ме ту повуче кад смо стари пријатељи? Током бројних заједничких путовања, упознао сам њен живот и ушао јој у душу. Сећам се да ми је причала о свом браку који је био лабилан, увек је била депресивна и често је очајавала. Тако сам се једног јутра пробудио у хотелу Славија сав болестан после неколико ноћи пијанства. Онако сав избезумљен, сиђем, поручим кафу и из чисте муке узмем од конобара блокчић за рачуне и оловку. Било ми је врло лако јер сам био мамуран и није ми било ни до чега, па напишем песму Шта ће ми живот. Након повратка са турнеје, кријући се мало од Силване отишао сам у студио да снимим ту песму за Београдски сабор, али када ју је чула, завапила је: Дадо, молим те, ово је песма за мене, ти то мораш да ми даш… И на крају дам јој ту песму јер је то била њена прича. Поклопило се да у време изласка плоче почне и телевизијска серија Љубав на сеоски начин. За врло кратко време, Силвана је постала изузетно популарна и оно што је сањала да буде. Али, боље да је није снимила, а остала жива", говорио је Тома који се са другом супругом Милицом развео фебруара 1970. године, а депресију и разочарење гасио у дну чаше и за коцкарским столом.

"Никад нисам пио зато што волим алкохол, увек је све кретало од неколико тура пића и то увек у друштву. Радио сам у кафани, морао сам да комуницирам са гостима и стално био у том гротлу живота. Постало је навика да се седне са пријатељима, поприча, попије и ту повратка није било. Временом, стицале су се навике кад је реч о алкохолу, па сам сам себи био и бољи и слободнији. Почео сам да живим животом певача који има своје ћефове и воли да му музика свира јер на тај начин хоће да се ослободи свих брига и проблема. Онда ти није важно да ли је неко доктор наука или скретничар, битно је да је он човек чије ти друштво прија. Знали смо да у кафанама проведемо три-четири дана без прекида", искрено је причао овај велики боем чија је велика страст била и коцка.

Оставши без динара и уверен да ће брзо умрети због здравствених проблема, побегао је прво у Америку, а потом се децембра 1974. године запутио у Канаду. Тамо је упознао фризерку Гордану која је инсистирала да се венчају када су га већ отписали колеге, пријатељи, чак и лекари. Све лошијег здравља, морао је у болницу, где су га два пута оперисали. Иако је наставио да пије и пуши, његово стање се привремено стабилизовало. Након што се родио син Александар у Торонту, са породицом се крајем 1978. године вратио у Југославију и снимио нови албум. Песме Уморан сам од живота, Проклета недеља и Данка брзо су нашле пут до публике.

"Имао сам више среће него памети. Сажалили су се на мене и зато ме поново прихватају. Да ли због тога што знају да сам био болестан и потуцао се по Америци, Канади и вратио кући, а можда су ме некад и много волели, па је то остало у њима. Мени је, мислим, све то што сам прошао и издржао морало баш тако и да се догоди. Остао сам ја негде, у свом последњем гену, ипак мало сељаче ког су новац и слава треснули у главу. Не, није ме све то збунило, него, не знам ни сам, некако надмашило. Али, не да се Тома, не тако лако", причао је по повратку у домовину.

Споменик Томи Здравковићу у Лесковцу, фото Јужна Србија Инфо

Певао је у хотелу Шумадија и по кафанама на Ибарској магистрали. Фебруара 1982. у београдском Дому синдиката одржао је свој први солистички концерт после 26 година бављења музиком и са дна избио на врх. Већ тада је важио за градску легенду у чијем друштву су радо седели највећи интелектуалци и уметници тог времена. Иако га је болест поново сломила 1987. године, на јесен је кренуо на турнеју која се рекламирала под слоганом Опроштајни концерти Томе Здравковића. Београдски Дом синдиката био је двадесет дана пун сваке вечери, а еуфоричне сцене понављале су се широм Југославије. Наредни албум Да л' је могуће донео му је још већу славу.

"Није у питању само музика… Људи знају шта сам све радио и проживео. Они почињу да се идентификују с тобом и зато те воле. Има, додуше, људи који сматрају да сам будала без пара и пијанац, али у суштини и то је део оног што јесам. Мало откачен, то је сигурно. Ја сам раније мислио да сам позер и да фолирам оно што живим. Касније сам схватио да то нема никакве везе са фолирањем. Сутра могу да певам у кафани за триста старих хиљада. Јер, једино музика може да ме испуни до краја и без икаквих других жеља. Од ње живим и за њу живим", признао је Здравковић кога је у априлу 1991. године, на врхунцу славе, после албума Кафана је моја судбина, болест приковала за постељу на ВМА у Београду. После седамнаест година борбе са канцером простате, преминуо је 30. септембра 1991. године. Али, легенда о највећем југословенском боему и човеку који је опевао своје најтананије емоције и даље живи, баш као и његове песме које су постале евергрин хитови.

Kurir.rs/Blic/Story/Aleksinac.net

Коментара: 1


# музика Тома Здравковић
@



▲ ▼ [+][-]


  • (+3) (-)

    Bojana 25.11.2017
    Toma veliki umetnik.Treba da budemo ponosni na njega.


[ Додај коментар ]