ОВА ЋЕ БИТИ ИСТА – Фарса или одраз стварности?

Овогодишњи, десети по реду, тиме и јубиларни, Фестивал првоизведених представа у Алексинцу, обухвата избор из двогодишње позоришне продукције у Србији, с обзиром на околност да је једна сезона пропуштена због короне.

То је увећало посао селектору фестивала Горану Ибрајтеру који је у периоду од јуна 2021. до јуна ове године одгледао велики број првоизведених представа у позориштима у Србији, са текстовима домаћих и страних аутора који се први пут изводе, као и новим драматизацијама и адаптацијама, да би организатору предложио пет представа у такмичарском делу фестивала у једну за завршно вече у част награђених.

На фестивалу се додељују награде: за најбољи драмски текст која носи име „Слободан Селенић“, за најбољу представу по одлуци стручног жирија (који ове године сачињавају: драмска уметница Биљана Николић, председник и чланови др Мирослав Радоњић, позоришни критичар и театролог Миливоје Млађеновић), за најбољу режију, затим награда „Душан Дука Јовановић“ за најбољег глумца и награда„Олга Ивановић“ за најбољу глумицу фестивала.

Отварајући фестивал, председник Фестивалског одбора Драган Јовановић изразио је захвалност Центру за културу и уметност, организатору, Општини Алексинац и Министарству културе Републике Србије, покровитељима Фестивала, свим позоришним посленицима учесницима манифестације и верној позоришној публици, без којих овај значајни културни догађај не би трајао већ дуже од деценију.

Црна комедија, фарса или реални одраз стварности – питања су која се намећу гледаоцу после представе „Ова ће бити иста“ Атеља 212 из Београда, којом је почео фестивал у Алексинцу.
 
Сташа Бајац је написала драму као својеврсни наставак њене драме „Овај ће бити другачији“, која се игра већ неколико година, и које заједно чине целину која третира мушко-женске односе у савременом друштву. Можда је помало хендикеп за оне који нису гледали прву драму, а ми ћемо у овој хроници представу третирати као самосталну заокружену драмску целину, што она у суштини и јесте.

Срж представе су три момка на позорници који кроз сценски израз граде своју личност, боље речено своје јавно лице, према ономе како замишљају да жене замишљају правог мушкарца, тежећи да се уклопе у слику коју други мушкарци имају о томе шта значи бити мушко, и какво женско је прихватљиво женско за девојку односно жену. Игор, кога игра Урош Јаковљевић, представља лик урбаног момка чији је однос према женама такав да су оне увек ту када њему дође да се на овај или онај начин олакша па да продужи даље са лудом журком. 

Други лик је Душан, игра га Иван Михаиловић, тренер у великој, модерној теретани, чија је тајна и тачка пуцања латентни хомосексуализам, због чијег прикривања срља у авантуре са женама, вредно ради на стварању и одржању мушког имиџа. Као пресек њих двојице је трећи лик Милош (Дејан Дедић), психолошки најреалније написан лик драме.

 Он жели да буде српски домаћин, али не и типичан Балканац; жели урбану, способну девојку, али да она буде уједно и добра домаћица и мајка; да се зна ко је глава куће, али да не испадне „мушка свиња“. У њему се види судар патријархалне околине, као реликта досадашњег доба, и 21. века новог али непознатог, и њихов унутрашњи расцеп у неуспелом покушају да их помири у себи. 

Поред ова три лика који играју на сцени, појављују се и глумице из „Овај ће бити другачији“ у камео-улогама на видео-биму (што представу чини мултимедијалним остварењем), у тренутку пијане забаве, која је кључан моменат у њиховом „међусобном лову“.

Језик драме је жаргонски или сленг, дакле говор једне групе, касте, простора, најкраће идиомски. Али исказан с пуно мере, псовке и остали натурални изрази употребљени су на правом месту, тамо где их ниједан еуфемизам не би могао да замени.

У разговору са новинарима и публиком који је водио театролог Спасоје Ж. Миловановић учествовао је редитељ представе Иван Вуковић и сва три глумца. И после разговора сва три питања о жанру су остала отворена. Вероватно зато што поставка представља и црну комедију, и фарсу и реални одраз стварности. Једном речи – драму. 

Следеће фестивалске вечери на програму је представа „Последње девојчице“ коју је написала Маја Пелевић, а режирао Кокан Младеновић у извођењу суботичког позоришта „Деже Костолањи“. Представи ће претходити промоција књиге „Пут до позоришта“ Небојше Брадића, селектора наредног ПИП фестивала.