Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Љубица и Даница Јанковић - чувари блага српског фоклора

rss

19.04.2015. Драган Милошевић

Записивање и проучавање на научној основи традиционалних србских националних песама и игара започеле су 30-тих година прошлог века сестре Љубица и Даница Јанковић, аутори прве осмишљене методологије којом су постављени темељи србске етнокореологије.

Љубица и Даница Јанковић - чувари блага српског фоклора

Славне, а готово заборављене сестре Јанковић, осим што су биле прве жене Србије које су се бавиле етномузикологијом, оне су и целе своје животе посветиле тој значајној националној делатности, а све своје најважније истраживачко-архивске радове систематизовале су и објавиле у 8 књига под називом „Народне игре,“у периоду 1934-1964. године. Те књиге постале су национална вредност од непроцењивог значаја којом се обезбеђују старање и трајно очување представа о србском народу и његовој традицији.

Сестре Јанковић (по мајци Јовановићи) потичу из врло угледне, интелектуалне породице која је и по очевој и по мајчиној линији подарила Србији многе значајне личности из области науке и културе. Међу њима су предњачили књижевници, историчари, научни радници, државни службеници и свештеници, културолози и музиколози. Старија сестра Љубица рођена је 08.07.1894 године у Алексинцу а млађа Даница 19.05.1898 у подрињској Лешници. Гимназију су обе завршиле у Београду као и Филозофски факултет, на одсеку за југословенску и упоредну књижевност, србску историју и србски језик. Љубица је факултет завршила 1920 године, посебно усавршавајући и грчки језик, а у периоду 1922-1923 године додатно је студирала у Аустрији, Немачкој, Француској и Енглеској. Даница је дипломирала 1922 године уз усавршавање француског и енглеског језика, а додатне студије обавила је у периоду 1922-1924 године на престижном универзитету Оксфорд у Енглеској.

Педагошки рад био је значајан део пословне каријере за обе сестре. Љубица ће бити професор гимназије у Београду до 1939 године а Даница је била професор гимназије у Тетову и у београдској Учитељској школи до 1931 године, после чега ће, од 1931-1951 године (пензија), радити у Универзитетској библиотеци у Београду.

Једна од најзначајнијих особина обе сестре била је њихова неисцрпна посвећеност послу којем су се бавиле и перманентна жеља да сазнају што више, да уче, да буду образованије и способније. Љубица је рецимо успела да буде и одличан музичар на виолини и клавиру а млађа Даница чак и на виолончелу.

Иначе, мали је број случајева било где у свету да се две родјене сестре посвете истој научној области и да у томе обе постигну врхунске резултате. Свој пионирски, етномузиколошки рад започеле су потпуно свесне да србске народне песме и игре представљају огромно национално, уметничко благо које мора бити сачувано од заборава и разних непожељних утицаја.

Са великим ентузијазмом кренуле су најпре у сакупљање србских народних игара, мелодија и песама, не либећи се обимног теренског рада широм Србије, по Босни и Херцеговини, Црној Гори , Далмацији, Славонији, Лици, Банији и Кордуну, Македонији и Словенији, свуда где се могао пронаћи узорак или податак о томе. Делимично већ на терену, а највише по повратку, сестре Јанковић ће спроводити вишегодишњу обраду, истраживање, карактеризацију и систематизацију, као и архивирање сакупљене грађе, и на тај начин постаће оснивачи нове научне дисциплине-етнокореологије.

1934 године оне ће објавити и своје прво заједничко дело под називом „Народне игре“ у којем ће презентирати свој оригинални систем и методологију представљања најважнијих карактеристика србских националних игара, на основу којег је могуће њихово боље разумевање, даље проучавање и корисно примењивање. Ово пионирско дело високо је оцењено како од домаће тако и од стране научне јавности, а у престижном европском часопису „Journal of the International Folk Music Council, Лондон 1952, систем бележења и описивања националних игара сестара Јанковић окаректерисан је као најпрецизнији и назван је „Моделом јасноће“. Овако високе оцене светске научне јавности само су били додатни подстрек за њихова даља сакупљања, истраживања, стручна описивања и систематизовања све бројнијих и богатијих србских фолклорних садржаја.

Осим оригиналне методологије рада, сестре Јанковић су се одликовале и изразитом јавношћу и толеранцијом при истраживањима. Пре доношења било каквих закључака, запажања и своје резултате вишеструко су проверавале, консултовале су се са најбољим ауторима, познаваоцима фолклора, интерпретаторима и играчима, а сваки предмет истраживања претходно су саме детаљно проучиле и овладале њиме. Био је то тежак, мукотрпан, пионирско-истраживачко-оперативни посао, који ће резултирати у комплетирању два нова, аутентична дела, објављена 1937 године („Народне игре II“) и 1939 године („Народне игре III“).

С обзиром да је значај ових радова добијао све већи национални интерес, а да је њихов квалитет већ био на светском нивоу, београдски Етнографски музеј понудио је Љубици да оснује Одсек народних игара и да буде на челу Одељења за музички фолклор за који је њена сестра Даница већ пет година, као спољни сарадник, прикупљала и бележила народне мелодије. Љубица је ту обавезу прихватила и на том послу ће радити наредних 11 година оснивајући и Национални архив о народним играма. У међувремену и Даница ће 1947 године постати научни сарадник Етнографског Института при САНУ, па ће њихов истраживачко-оперативни рад добити још снажнију национално-државну подршку и биће крунисан издавањем нових пет књига „Народних игара“. Научни рад сестара Јанковић значајно је превазилазио локални и регионални ниво. Оне су биле афирмисане научнице чија су достигнућа била врхунска, на светском нивоу, што је био и основ да Љубица Јанковић, 1963 године, буде примљена у чланство САНУ.

Даница и Љубица Јанковић са ујаком Тихомиром Ђорђевићем, Охрид 1936.

Сестре Јанковић су годинама биле чланице више значајних медјународних организација. Обе су биле у чланству Медјународног архива за игру у Паризу, Медјународног саветодавног одбора за народну музику у Лондону као и Националног комитета за народну уметност САД. Даница је била и члан Енглеског друштва за народне игре. Колико је свет ценио рад и достигнућа ове две сјајне србске научнице говоре и речи секретара Медјународног савета за народну музику др. Мод Карпелесове, која је на вест о Даничиној смрти (1960) истакла: „Губитак Данице Јанковић осетио се широм света“.

Нажалост, као и многи други заслужни србски научници, сестре Јанковић неоправдано су заборављене и углавном непознате србској јавности. А њихов пионирски истраживачки рад и свеукупни допринос препознавању, систематизовању и очувању наше националне уметности и традиције, немерљив је. Њихови радови уствари представљају и јединствен, основни „буквар“ за изучавање и карактеризовање наших народних песама и игара, без којег би иначе веома комплекно проучавање овог вида нашег фолклорног наследја и уметничког богатства,било веома отежано, готово немогуће. То је уједно био и најјачи могући стручни глас освешћења и подстицаја да се сачува и оплемени оно што је типичан знак нашег препознавања, наше велико национално богатство, које други или немају или имају у знатно мањем обиму и квалитету. Тај глас освешћења, глас против заборава али и против различитих покушаја дегенерације националног фолклора, артикулисале су сестре Јанковић пре чак 80 година, дакле у времену кад су поменути заборав и дегенерације били изражени у куд и камо мањој мери него што се то данас догадја. То онда основано, још више подиже значај њихових дела.

Сестре Јанковић биле су нераздвојне у свему. Живеле су у породичном дому , у београдској Подрињској улици бр.2. Биле су веома болешљиве природе али их то није спутавало да дане и сате проводе на удаљеним теренима и да буду максимално посвећене истраживањима. Даница је чак 30 година живот одржавала ињекцијама. Умрла је 18.4.1960. године а њена сестра Љубица 3.5.1974. Легендарне сестре Јанковић почивају у породичној гробници на београдском Новом гробљу.

Коментара: 0


# Знамените личности Љубица Јанковић Даница Јанковић фоклор Драган Милошевић Знаменити Алексинчани
@



 

[ Додај коментар ]