Колумна Миодрага Тасића: Да ли је Србији потребан фудбал?

У време Великог рата, у дане око католичког Божића, негде у Француској, непријатељски војници су одложили оружје, на кратко се дружили, пили и јели оно чиме су располагали на фронту. Један немачки и један британски батаљон су се договорили да одиграју фудбалску утакмицу. Наводно су победили Британци 3:2! Тако је фудбал, макар на један дан, помирио непомирљиве непријатеље!

Салвадор и Хондурас су играли квалификациону утакмицу јула 1969. године за учешће на светском првенству наредне 1970. године. Салвадор је победио резултатом 3:2, али је тај победоносни гол био само окидач да се разбукти и иначе експлозивно стање две суседне земље. Избио је такозвани  „Рат сто сати“ између суседа. Окончан је притиском са стране, а неколико хиљада мртвих, десетине хиљада рањених и стотине хиљада расељених биле су колатерална штета јединог до сада фудбалског рата у историји.

Уругвај и Бразил су играли финале светског првенства у фудбалу 1950. године. Тачније, четири победника по групама играли су међусобне дуеле. Бразил, Уругвај, Шведска и Шпанија. Бразил је прегазио Шведску 7:1, Шпанију 6:1, док је Уругвај победио Шведску 3:2, са Шпанијом играо 2:2 и утакмица између Бразила и Уругваја требало је да одлучи светског првака. Бразил је словио као велика фудбалска сила. Играо је на домаћем терену пред званично 200.000 навијача, по неким проценама и читавих 215.000 гледалаца! Цео свет је очекивао велики тријумф Бразила. Међутим, Уругвај је победио 2:1 и по други пут постао светски првак у фудбалу. Сви гледаоци на славној „Маракани“ неутешно су грцали у сузама!

Победа Југославије против СССР на Олимпијским играма 1952. значила је много више од фудбалске победе. Било је то време раскида Титове Југославије с моћним Стаљином. Тријумф Немачке на светском првенству 1954. такође је у многоме превазилазио спортски домет. У рату пораженој и пониженој Немачкој, подељеној у две државе и још увек под окупацијом победничких сила, немачкој држави и нацији враћао је понос и достојанство. Шта тек рећи о три титуле светског првака које је Пеле остварио с репрезентацијом Бразила? Бедни Бразилци и њихови богати господари дочекали су те титуле као дар с неба. Заборавило се на сиромаштво, болести, криминал... Фудбал је донео срећу милионима обесправљених. Слично као Кемпес и Марадона аргентинском народу!

Фудбал је одавно велики бизнис. Баснословне паре обрћу се око најпопуларније игре. Пре короне најпопуларнији клубови окупљали су десетине хиљада навијача на трибинама. Милиони деце у свету куповали су мајице, шалове, патике, капе с ликовима њихових идола или амблемом клуба за који навијају. Од телевизијских преноса фудбалских утакмица, спонзора, кладионица, фудбал зарађује милионске цифре. У доларима, еврима или швајцарским францима. И где су велике паре, ту су велики лопови на делу.

Намештаљке у фудбалу. Давно су познате. Купују се титуле, потплаћују судије, делегати, противнички играчи. Циљ оправдава средство. Тек стасала деца добијају подршку у лику плаћених новинара, који треба нашироко и надугачко да пишу хвалоспеве о будућим звездама. После менаџер који је узео дечака под своје, прогура га у први тим клуба. Нешто касније у репрезентацију. Потом се смеши прелазак у неки моћан и богат европски клуб. Дечко потписује уговор с европским великаном, али највећу зараду од трансфера узимају менаџер и његова свита. И тако у круг.

Некада најбољи фудбалер света, Мишел Платини, као председник Европске фудбалске уније хапшен је због корупције. Исто као Сеп Блатер, Швајцарац на месту ФИФЕ, светске фудбалске организације. Узели паре да би Катару доделили организацију светског првенства у фудбалу. Минијатурној државици у којој фудбал и није нешто омиљен. И која због близине стадиона, климе, не испуњава ни један услов за одржавање овакве грандиозне манифестације. Осим новца кога Катар има у изобиљу! Па када ни светски званичници нису гадљиви на лоповлук, што би се ми чудили око мутних радњи с фудбалом? У Србији је могуће да клуб из предграђа, трећеразредни, једном буде и првак државе. Обилић се зове, а било је реално јер га је водио први криминалац у држави. Било је то и време Слободана Милошевића, који се за фудбал интересовао као за лањски снег. Тако да је Арканов Обилић тријумфовао у конкуренцији Црвене Звезде и Партизана, премда су највеће српске клубове предводили фудбалске легенде Драган Џајић и Ненад Бјековић! Џајића су чак хапсили као криминалца пред камерама.

Данашњим господарима Србије спорт је веома битан ослонац у очувању власти. По оној провереној „хлеба и игара“. Осиромашен народ, очајан и понижен свиме што га је задесило, у медаљи неког безначајног спортисте макар делимично враћа нешто националног поноса и достојанства. Квалификацину утакмицу српског клуба с неким Батумијем из Грузије одгледаће скоро као Римљани борбу гладијатора у арени. Још ако репрезентација Србије победи у пријатељској утакмици фудбалере Белизеа, нашој срећи нема краја! Али тако што се не догађа. Фудбалску организацију данас не воде људи попут Миљана Миљанића, већ је на челу Кокеза. Репрезентацију не тренира Ивица Осим, Радомир Антић или Славољуб Муслин, него уопште нема тренера! А када га буду поставили једном, биће то Крстајић! Некад велике српске клубове, у европским размерама, данас предводе Вучелићи, Терзићи и Вазуре. Случајно бандити постављају тренере клубова, шамарају играче и тренера, на стадионима имају скривене бункере у којима држе дрогу, оружје и проститутке. Све то у дубокој илегали. Чак ни шефови полиције не знају шта се догађа њима испред носа.

Стога фудбал Србији не треба. Стадионе претворити у паркиралишта. Деца уместо да шутирају лопту на гол, нека је убацују у кош. Или то, или да у корену изменимо стање у фудбалу. У Србији то може само један човек. Неко ко је за све створен. Један и једини. Председник да батали студирање кошарке, већ да се окрене проучавању фудбала. То јест, да само усаврши постојеће знање!

Миодраг Тасић