Да ли је наступило последње (фудбалско) време?

 Да ли само фудбалско, питање је сад. Нисам баш неки велики љубитељ нити Француске нити француског фудбала, тек ако играју против Хрвата, морам да навијам за Французе. Шта ли би било када би у финалу заиграли Хрватска и Албанија? Да не говорим када би неким сулудим случајем једног дана заиграли Хрвати против „Косова“?  Не бих могао да се одлучим кога да бодрим!

Спорт је дакако само спорт. Ту и тамо „браћа“ Хрвати наговесте олују над олујама. Победу славе уз усташке, дакле фашистичке корачнице извесног Томпсона. Покажу неки фашистички симбол након победе. А целокупне трибине покривају заставе Независне државе Хрватске. Међутим, то је само победничка еуфорија. Ми смо суседи, такорећи један народ. Хрвате смо запамтили за сва времена. Много је споменика хрватске оданости Србима. И захвалности, разуме се. То што смо их спасили ратних репарација након оба велика рата, што смо им опростили зверства која су починили над Србима, све до овог последњег сукоба. Јасеновац, Јадовно, Козара, Госпић, Олује, Книн... И како да не навијаш за браћу у сутрашњем финалу?

Добро је што се грађански Срби опредељују на време. Што исказују љубав према суседима. За разлику од клерофашиста који су навијали за, рецимо, Русе. Како рече један осведочени демократа и грађански Србин, иначе по објективности познати спортски коментатор. Док је таквих у Србији, а неће никада зафалити слични, стидим се колико нам добро иде. Да цитирам једног познатог филозофа.

Фудбал је, ипак, пучка забава. Игра за широке народне масе. Забава просте масе. Тако су хрватска браћа објашњавала својевремено ситуацију када су Срби у фудбалу били бољи од њих. Да, било је и тога, некада. Тада је један Хрват играо финале Вимблдона у тенису. Е, сада ствари стоје другачије. Сада Хрвати растурају у фудбалу, а Србин игра финале Вимблдона. Највећег светског турнира у тенису. Ми мо у предности. Ми смо бољи у елитном спорту, а Хрвати доминирају у такмичењу примитиваца. Подсећа на теорију о слатком лимуну и киселом грожђу, али морамо с нечим бити задовољни. Мада би сваки иоле разуман Србин мењао Вимблдон и све тениске турнире за једно фудбалско финале. Па било то и европско!

Надам се сутрашњој победи Француза. У противном никада више нећу погледати фудбалску утакмицу. Ногомет би за мене био потом псумквамперфекат. Давно прошло време. У том случају одлучујем се за крикет, билијар, куглање, трке паса. Могу и трке пужева. Не правим питање. Фудбал у Србији препуштам Крстајићима и Кокезама. Под условом да они нешто одлучују. Мада, искрено, да се ја нешто питам, и фудбал бих препустио онима или ономе који о свему пресуђује. Кад би тако било, били бисмо и у фудбалу успешни као и у свему осталоме. Делили би судбину целокупног друштва. Или је можда сада нешто другачије?

Миодраг Тасић