- Новости
- Друштво
- Економија
- Наука и техника
- Здравље
- Култура
- Забава
- Спорт
- Колумне
- Најаве и обавештења
- Алексинац
- Огласи
- Пословни огласи
фестивал Ниш фотографија избори саобраћај председник општине хапшење Београд СНС позориште Гредетин интервју Душан Остојић Житковац буџет Александар Вучић школе НАТО Центар за културу и уметност Напредак КК кошарка Алексиначки Рудник синдикат фудбал Црвени крст аутомобил Ненад Станковић Миодраг Тасић Алексинац.Нет општина
Како су комунисти ликвидирали социјалисте
19.08.2010. Милослав Самарџић
Како су комунисти ликвидирали социјалисте
Пише: Милослав Самарџић
Слобода бр. 2005, 10. август 2010.
Данас, када је Социјалисти-чка партија поново на власти, треба подсетити да то у ствари није права социјалистичка партија, већ да су то комунисти који су 1990. године само променили име. Праву Социјалистичку партију забранили су управо они, комунисти, а судбина социјалиста који су им пали у руке била је језива.
Један од најважнијих чинова у процесу уништења соци-јалистичког, а уједно и синдикалног покрета, у Србији и Југославији, одиграо се током суђења столећа 1946. године у Београду, пошто је радничка класа током рата подржала генерала Дражу Михаиловића, а не шлосера (у преводу са немачког: бравара) Јосипа Броза Тита, који се неовлашћено представљао као њен лидер.
Са пуковником Жујовићем, који је уз краљевог помоћника генерала Живковића, на суђењу столећа једини осуђен на смрт у одсуству, била је комплетирана листа личности које персонификују, како су комунисти говорили, стари буржоаски поредак.
Међутим, комунисти су одувек имали једног непријатеља већег и од саме буржоазије: социјалисте и радничке синдикате. ''Мангупи у нашим редовима'', како их је називао Лењин, отупљивали су оштрицу класне борбе. Класици марксизма, наиме, били су поборници чувене кованице: ''Што горе, то боље!''
''Тек што сам добио твоје писмо, које ми открива веома пријатне перспективе економске кризе'', писао је Маркс Енгелсу једном приликом, а он му је одговорио: ''Било би добро да идуће године дође до подбачаја рода пшенице''.
Због радикалних наступа Маркса и Енгелса у доба Париске комуне, на политичкој сцени јасно је створена разлика између њиховог покрета и знатно умеренијих социјалистичких странака.
До поделе долази и у Србији - а касније и у Југославији - уз убедљиву превагу социјалистичке опције.
Од 12.000 радника Војнотехничког завода у Крагујевцу, највеће фабрике на Балкану, уочи рата ни један није био члан Комунистичке партије. Симпатије радника биле су на страни најпознатијег радничког трибуна у земљи - др Живка Топаловића, председника Уједињених радничких синдиката, председника Социјалистичке странке и уредника ''Радничких новина''.
У лево оријентисаном делу нације било је, међутим, нечега што је Топаловићу давало већи ауторитет од самих функција председника странке и синдиката: он је био наследник и следбеник легендарне историјске личности те опције - Димитрија Туцовића, који је, опет, био наследник и следбеник првог социјалисте међу Србима - Светозара Марковића. Топаловић је био и ратни друг Димитрија Туцовића и лично га је сахранио на Врапчем Брду код Лазаревца, где је овај погинуо у борби против Аустроугара 1914. године.
После Првог светског рата Топаловић обнавља рад Туцовићеве Социјалдемократ-ске партије, али, са огромним сумама новца добијеним из Совјетског Савеза и Мађарске, на Вуковарском конгресу 1920. године комунисти изводе унутарпартијски пуч. Они оснивају Комунистичку партију Југославије, а Топаловић и остали Туцовићеви сарадници Социјалистичку странку Југославије. Суштинска разлика била је у томе што су социјалисти одбили захтев комуниста да се одмах поведе грађански рат за освајање власти. Они су заговарали демократску борбу, а само њихово постојање је, у наредном периоду, спречавало озбиљније ширење комунизма.
Са Живком Топаловићем на Равну Гору је дошла и његова супруга Милица, такође познати борац за радничка права. Она је, поред осталог, била оснивач и први директор Радничког универзитета у Београду, прве установе те врсте у земљи - која и данас постоји.
А и Милица и Живко били су познати чланови интернационалних социјалистичких и синдикалних организација. Њих су лично познавали сви водећи европски социјалисти, међу којима и лидери британских лабуриста, Атли и Бевин. Позивајући др Живка и Милицу Топаловић на Равну Гору, Михаиловић је свима њима послао јасну поруку: радничка класа је са нама.
У оптужници, Милош Минић не само што не помиње ова факта, већ не наводи ни Топаловићеве функције, па чак ни само постојање његове странке и синдикалних удружења.
Уместо свега тога, Минић представља Топаловића само као ''адвоката у Београду'' - што он у ствари одавно није био.
Комунисти нису морали никоме да објашњавају да су против монархије.
Нису морали да објаш-њавају ни став против најмасовније омладинске организације у земљи - Савеза сокола - јер је краљ лично био њихов старешина. Било је логично што се краљев заменик у соколској организацији, др Владимир Бјелајчић, нашао уз генерала Михаиловића.
Нису превише критиковали ни предратне женске организације: Коло српских сестара, ''Кнегиња Зорка'', ''Кнегиња Љубица'', Академски образоване жене, Жене лекари, Жене професори, Жене учитељице... и друге.
''Оне су буржујке'', говорили су, и логично је што су све биле уз Михаиловића.
Као што је логично и што су их све укинули и заменили ''Антифашистичким фронтом жена''.
Ни у расправу о политичким партијама, које су одреда забрањивали, нису превише улазили, називајући их експонентима буржоазије и бивших режима.
Али, за Социјалистичку партију и синдикате нису могли да смисле ни једну реч: они су били против свих режима, увек у опозицији.
Данас ће свако рећи да су по уласку у Београд комунисти најпре ликвидирали 105 особа са списка који су објавили у ''Политици''. Ту читамо имена бивших министара, сенатора, официра, професора, окружних начелника, новинара, глумаца... Читамо и уобичајене квалификације о сарадницима окупатора, кољачима, денунцијантима, и уопште издајницима, непријатељима државе и народа.
Али, комунисти су имали много веће непријатеље од свих њих - непријатеље које су ликвидирали већ увече 20. октобра 1944, свега неколико часова по уласку у Београд.
Прве њихове жртве у престоници били су управо радници, Топаловићеви сарадници: Миливој Каљевић, обућар, Ненад Шуваковић, лимар, Војин Петровић, зидар, Марко Јовановић, лимарски калфа, Стеван Грујић, рудар, Стале Курузовић, металски радник, Стеван Бешлић, столар, Алекса Југовић, пекар... и многи други.
Објављивање имена ових радника на листи смрти у ''Политици'', неминовно би испровоцирало питања: ко је, уопште, на страни комуниста, кад они убијају и раднике?
У коју радничку класу се куну, кад радници нису са њима, изузев појединаца који су бацили плаве комбинезоне, тражећи хлеба без мотике?
Зато су радници ликвидирани тајно. Да се у Београду те вечери нашао др Живко Топаловић, и он би поделио судбину ових својих сарадника. Али, њега је Михаиловић још маја 1944. године послао на Запад, са задатком да британским лабуристима и другим својим сарадницима из социјалистичке интернационале, објасни право стање у земљи.
Тако Милошу Минићу није остало ништа друго, до да радничком трибуну др Живку Топаловићу зада што јачи ударац на суђењу столећа.
И он већ у првој реченици уз његово име везује озлоглашени Гестапо:
''Топаловић Живко је у договору са агентом Гестапоа и бившим председником Комесарске управе у Србији, Миланом Аћимовићем, организовао у Београду низ састанака извесног броја личности из вођства бивших политичких партија, на којим састанцима су донели одлуку да ступе у сарадњу са оптуженим Михаиловићем...''
У стварности, Топаловић је до пролећа 1943. године био пасиван, делом и због надзора од стране Гестапоа, а онда почиње рад на стварању највеће страначке коалиције у историји српског и југословенског парламентаризма: Заједнице демократских партија. Када је коалиција створена, Топаловић одлази у Михаиловићев штаб заједно са лидерима Демократске странке, Александром Поповићем и Браном Ивковићем.
...
Остатак текста у Слободи
_________________
Без Краља - не ваља!!!
ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!!!
Живео Краљ Александар Други Карађорђевић!!!
http://www.srbijaglascetnika.com/image/scflag.gif
Пише: Милослав Самарџић
Слобода бр. 2005, 10. август 2010.
Данас, када је Социјалисти-чка партија поново на власти, треба подсетити да то у ствари није права социјалистичка партија, већ да су то комунисти који су 1990. године само променили име. Праву Социјалистичку партију забранили су управо они, комунисти, а судбина социјалиста који су им пали у руке била је језива.
Један од најважнијих чинова у процесу уништења соци-јалистичког, а уједно и синдикалног покрета, у Србији и Југославији, одиграо се током суђења столећа 1946. године у Београду, пошто је радничка класа током рата подржала генерала Дражу Михаиловића, а не шлосера (у преводу са немачког: бравара) Јосипа Броза Тита, који се неовлашћено представљао као њен лидер.
Са пуковником Жујовићем, који је уз краљевог помоћника генерала Живковића, на суђењу столећа једини осуђен на смрт у одсуству, била је комплетирана листа личности које персонификују, како су комунисти говорили, стари буржоаски поредак.
Међутим, комунисти су одувек имали једног непријатеља већег и од саме буржоазије: социјалисте и радничке синдикате. ''Мангупи у нашим редовима'', како их је називао Лењин, отупљивали су оштрицу класне борбе. Класици марксизма, наиме, били су поборници чувене кованице: ''Што горе, то боље!''
''Тек што сам добио твоје писмо, које ми открива веома пријатне перспективе економске кризе'', писао је Маркс Енгелсу једном приликом, а он му је одговорио: ''Било би добро да идуће године дође до подбачаја рода пшенице''.
Због радикалних наступа Маркса и Енгелса у доба Париске комуне, на политичкој сцени јасно је створена разлика између њиховог покрета и знатно умеренијих социјалистичких странака.
До поделе долази и у Србији - а касније и у Југославији - уз убедљиву превагу социјалистичке опције.
Од 12.000 радника Војнотехничког завода у Крагујевцу, највеће фабрике на Балкану, уочи рата ни један није био члан Комунистичке партије. Симпатије радника биле су на страни најпознатијег радничког трибуна у земљи - др Живка Топаловића, председника Уједињених радничких синдиката, председника Социјалистичке странке и уредника ''Радничких новина''.
У лево оријентисаном делу нације било је, међутим, нечега што је Топаловићу давало већи ауторитет од самих функција председника странке и синдиката: он је био наследник и следбеник легендарне историјске личности те опције - Димитрија Туцовића, који је, опет, био наследник и следбеник првог социјалисте међу Србима - Светозара Марковића. Топаловић је био и ратни друг Димитрија Туцовића и лично га је сахранио на Врапчем Брду код Лазаревца, где је овај погинуо у борби против Аустроугара 1914. године.
После Првог светског рата Топаловић обнавља рад Туцовићеве Социјалдемократ-ске партије, али, са огромним сумама новца добијеним из Совјетског Савеза и Мађарске, на Вуковарском конгресу 1920. године комунисти изводе унутарпартијски пуч. Они оснивају Комунистичку партију Југославије, а Топаловић и остали Туцовићеви сарадници Социјалистичку странку Југославије. Суштинска разлика била је у томе што су социјалисти одбили захтев комуниста да се одмах поведе грађански рат за освајање власти. Они су заговарали демократску борбу, а само њихово постојање је, у наредном периоду, спречавало озбиљније ширење комунизма.
Са Живком Топаловићем на Равну Гору је дошла и његова супруга Милица, такође познати борац за радничка права. Она је, поред осталог, била оснивач и први директор Радничког универзитета у Београду, прве установе те врсте у земљи - која и данас постоји.
А и Милица и Живко били су познати чланови интернационалних социјалистичких и синдикалних организација. Њих су лично познавали сви водећи европски социјалисти, међу којима и лидери британских лабуриста, Атли и Бевин. Позивајући др Живка и Милицу Топаловић на Равну Гору, Михаиловић је свима њима послао јасну поруку: радничка класа је са нама.
У оптужници, Милош Минић не само што не помиње ова факта, већ не наводи ни Топаловићеве функције, па чак ни само постојање његове странке и синдикалних удружења.
Уместо свега тога, Минић представља Топаловића само као ''адвоката у Београду'' - што он у ствари одавно није био.
Комунисти нису морали никоме да објашњавају да су против монархије.
Нису морали да објаш-њавају ни став против најмасовније омладинске организације у земљи - Савеза сокола - јер је краљ лично био њихов старешина. Било је логично што се краљев заменик у соколској организацији, др Владимир Бјелајчић, нашао уз генерала Михаиловића.
Нису превише критиковали ни предратне женске организације: Коло српских сестара, ''Кнегиња Зорка'', ''Кнегиња Љубица'', Академски образоване жене, Жене лекари, Жене професори, Жене учитељице... и друге.
''Оне су буржујке'', говорили су, и логично је што су све биле уз Михаиловића.
Као што је логично и што су их све укинули и заменили ''Антифашистичким фронтом жена''.
Ни у расправу о политичким партијама, које су одреда забрањивали, нису превише улазили, називајући их експонентима буржоазије и бивших режима.
Али, за Социјалистичку партију и синдикате нису могли да смисле ни једну реч: они су били против свих режима, увек у опозицији.
Данас ће свако рећи да су по уласку у Београд комунисти најпре ликвидирали 105 особа са списка који су објавили у ''Политици''. Ту читамо имена бивших министара, сенатора, официра, професора, окружних начелника, новинара, глумаца... Читамо и уобичајене квалификације о сарадницима окупатора, кољачима, денунцијантима, и уопште издајницима, непријатељима државе и народа.
Али, комунисти су имали много веће непријатеље од свих њих - непријатеље које су ликвидирали већ увече 20. октобра 1944, свега неколико часова по уласку у Београд.
Прве њихове жртве у престоници били су управо радници, Топаловићеви сарадници: Миливој Каљевић, обућар, Ненад Шуваковић, лимар, Војин Петровић, зидар, Марко Јовановић, лимарски калфа, Стеван Грујић, рудар, Стале Курузовић, металски радник, Стеван Бешлић, столар, Алекса Југовић, пекар... и многи други.
Објављивање имена ових радника на листи смрти у ''Политици'', неминовно би испровоцирало питања: ко је, уопште, на страни комуниста, кад они убијају и раднике?
У коју радничку класу се куну, кад радници нису са њима, изузев појединаца који су бацили плаве комбинезоне, тражећи хлеба без мотике?
Зато су радници ликвидирани тајно. Да се у Београду те вечери нашао др Живко Топаловић, и он би поделио судбину ових својих сарадника. Али, њега је Михаиловић још маја 1944. године послао на Запад, са задатком да британским лабуристима и другим својим сарадницима из социјалистичке интернационале, објасни право стање у земљи.
Тако Милошу Минићу није остало ништа друго, до да радничком трибуну др Живку Топаловићу зада што јачи ударац на суђењу столећа.
И он већ у првој реченици уз његово име везује озлоглашени Гестапо:
''Топаловић Живко је у договору са агентом Гестапоа и бившим председником Комесарске управе у Србији, Миланом Аћимовићем, организовао у Београду низ састанака извесног броја личности из вођства бивших политичких партија, на којим састанцима су донели одлуку да ступе у сарадњу са оптуженим Михаиловићем...''
У стварности, Топаловић је до пролећа 1943. године био пасиван, делом и због надзора од стране Гестапоа, а онда почиње рад на стварању највеће страначке коалиције у историји српског и југословенског парламентаризма: Заједнице демократских партија. Када је коалиција створена, Топаловић одлази у Михаиловићев штаб заједно са лидерима Демократске странке, Александром Поповићем и Браном Ивковићем.
...
Остатак текста у Слободи
_________________
Без Краља - не ваља!!!
ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА!!!
Живео Краљ Александар Други Карађорђевић!!!
http://www.srbijaglascetnika.com/image/scflag.gif
# Београд синдикат Милослав Самарџић
@
Tweet
Најновије вести
- Европско првенство у џиу џицу
- Развој сеоског туризма
- Цвеле обрадовао Вождовце
- Елита у Срба
- Промоција књиге
- Бирај Вожд
- Деца Лоших Музичара у Нишу
- Обука са радионицом
- Зока и Арчи у Вожду
- Потписани уговори
Најновији огласи
- Crtana serija NINDŽA KORNJAČE stare epizode, kompletno + USB
- Prodajem lokal
- Serije 'ALLO 'ALLO + MUĆKE + USB (AKCIJSKA CENA)
- 20/40 FT HC transportni kontejner na prodaju
- Serija MUĆKE kompletna na USB (AKCIJSKA CENA) + poklon