Ruski dobrovoljac obnavlja crkvu kod Aleksinca

Koji su Vaši planovi za budućnost?

- Postoji jedna lepa uzrečica: Ako hoćeš da nasmešiš Gospoda, ispričaj mu svoje planove. I ja mislim da sam mnogo puta nasmešio Gospoda, te zato sa opreznošću prilazim svojim planovima.

U Grčkoj postoji jedno ostrvo, Kasos. Skoro nenastanjeno, slab turizam. Tamo postoji manastir. Kada sam došao na to ostrvo hteo sam da se zamonašim. Ali Gospod tada nije primio moje rešenje, On je imao svoje planove. Tada još nisam shvatio do kraja šta On od mene hoće. I počeo sam mnogo da lutam.

Kada sam se oženio u Srbiji, supruzi sam rekao da ja Gospoda volim više njego nju. Jer, Bog mi je dao nju, koji volim i cenim, ali Gospoda volim više. On meni znači sve – objašnjava Sergej za naš portal.

Potičete iz ruske plemićke porodice i po ocu i po majci. Zašto je plemstvo palo u Rusiji?

- Zato što su se previše petljali sa tajnim antibožjim društvima i tako se odvojili od svoga naroda. Biti plemstvo nije privilegija već odgovornost. Dela treba o nama da govore. Zato hoću da se popravljam i zvog svojih potomaka. Ako mi je Gospod dao drugu šansu, hoću da popravim grešku mojih predaka, koji su našu genetsku liniju iskvarili nepoštovanjem prema Bogu i svome narodu.

Imate u planu da obnovite jednu crkvicu u Aleksincu?

- U Aleksincu sam živeo šest i po godina. Voleo sam da šetam po prirodi, jer sam tako bio najviše u kontaktu s Bogom. I šetajući tako naletim na tu crkvicu. Vidim stara, skoro napuštena crkva i doživim nešto burno. Odem kod namesnika te crkve da se raspitam za taj hram. I on mi ispriča da je to crkva posvećena Svetoj Trojici i da je obnavljena posle Drugog srpskog ustanka.

A obnovljena je jer su srpski pastirčići videlu oko nje svetlost, istu onu koju sam i ja video kada sam se približavao crkvi. Namesnik mi je ispričao da su se u toj crkvi pričešćivali ruski dobrovoljci 1876 i 77 godine, kada su došli da pomognu Srbima da steknu nezavisnost i da je tu ubrzo za njih bila izgrađena i bolnica.

O namesnika crkve sam dobio blagoslov da mogu povremeno da dolazim i da mu pomažem da je polako popravimo, jer je veoma lošem stanju. I tako dobijem i ključeve od crkve, pa kad mogu i koliko mogu, je gledam da na njoj nešto popravim i obnovim.

Sada imam želju da je potpuno obnovim i ako da Bog možda kao njen monah. Želeo bih da pored te crkve izgradim prihvatilište za ratne veterane u kojem bi se ne samo oni lečili od postraumatski stresova, već i bili osposobljeni da nastave da vode zdrav bogougodan život.

Postoji tamo mogućnost i da se proizvodi zdrava hrana, tako da vetrani mogu da obezbede egzistenciju.

Na taj način bi veterani uz molitvu i rad opet u svojim životima vratili red i radost, koji nedostaju mnogim veteranima. Kada su čuli za moju ideju, prijatelji su iskazali želju da i oni pomognu ili da učestvuju u tom našem zajedničkom poduhvatu. Tako da to više nisu samo moji snovi već zajednički poduhvat – poručuje Sergej.

RANjEN U RATU

Suharev Sergej Viktorovič je bio i ranjen. Posle ranjavanja skoro pola godine je proveo na rahabilitaciji, ali to ga nije sprečilo da čim je ozdravio opet bude na liniji fronta u Republici Srpskoj, da bi branio srpski narod od pokušaja da se nad njim, kao u Drugom svetskom ratu, sprovede genocid.

http://srbin.info/2013/02/ruski-dobrovoljac-obnavlja-crkvu-kod-aleksinca/