Kolumna Miodraga Tasića: Elita u Srba

Brojni ratovi i razaranja, pogibelj srpskog življa u tim ratovima, uz svesrdnu pomoć „oslobodilaca“ koji su počistili sve ono što je ostalo od građanske klase, potom bežanija iz Srbije na sve kontinente ove planete, i šta da očekuješ? Ipak je teško bilo „kolonizatorima“ koji su sišli s brda i iz raznih vukojebina da poprime nešto od urbanog života.

Da pojasnimo, seljaci su svakako najtrpeljiviji i najizdržljiviji deo naroda. I, svakako, najzaslužniji za pobede u Balkanskim ratovima i u oba svetska. Seljaci su prehranili narod u ratno doba, kao i u ono poratno, njima nimalo naklonjeno. Onda kada su ih pripadnici „nove elite“, čitaj komunisti premlaćivali, hapsili, kada su im čistili ambare i obore da bi poslali  pomoć u hrani Albaniji, Hrvatima, Slovencima i ostalim „bratskim“ narodima. Zahvaljujući seljacima i švercerima srpski narod je opstao i na kraju 20. veka. U vreme neviđenih sankcija koje je „demokratski“ svet zaveo Srbiji, a u državi divljala hiperinflacija. Da tada nismo proizvodili hranu u dovoljnim količinama za zadovoljenje makar osnovnih životnih potreba, malo bi svedoka ostalo da govori o tom (ne)vremenu! Stoga je neprimereno govoriti pežorativno o seljacima, odnosno koristiti seljake za nipodaštavanje bilo koga. To seljaci ne zaslužuju. Oni pravi seljaci u selima. Što hrane naciju i odgajaju vojnike za rat. Seljaci u gradovima, u institucijama, državnim ustanovama…, druga su stvar. 

No, pozabavimo se mi elitom, koje, naravno, ima i sada u Srbiji. Kao što je uvek i bilo, a biće je i u budućnosti. Ako je verovati tabloidima koji revnosno prate važna događanja u državi, čak polovina nacije prati jednu takvu elitu. Probrani izdanci ovog junačkog naroda smešteni su u zatvorenom prostoru i njihov danonoćni život, svađe, ljubavi, tuče, intimne scene polovina naroda pomno prati. Danju i noću. Narod se uživljava u sudbine junaka sa tv ekrana popularne televizije. Bude tu i nekakvo glasanje SMS porukama. Na kraju višemesečnog bivstvovanja junaka našeg doba, u zabavi nazvanoj „Elita“, dakle, potpuno odgovarajući naziv, svi ti elitni heroji zarade debele apanaže. Narod koji je glasao i trošio pare na SMS poruke ne žali da te pare potroši na valjda sebi slične, mada u drugim situacijama nimalo nisu darežljivi. Uživeli se ljudi u sudbine svojih favorita, koje, rekosmo, neprestano prate iz dana u dan u „direktnom“ prenosu. Da upotrebimo ovaj eufemizam koji svakodnevno upotrebljavaju neuki sportski komentatori što „direktno“ prenose utakmice. Prenos samo može biti direktan. Snimak se ne prenosi!

Elita su, eto, glumci naturščici u istoimenoj TV zabavi za milione takođe elitnih gledalaca. Pomenusmo da se sličan sličnom raduje. Vrh takve elite je organizator te zabave. Vlasnik televizije koja elitnim programom uveseljava posrnulu naciju. Na kraju veći deo kolača od celokupnog dobro unovčenog obrazovnog programa pripašće njemu. Da bi čovek mogao da kupi još koji stan, avion, brod, skupoceni auto. I da neko njegov istim tim automobilom može nekažnjeno da gazi pešake na pešačkom prelazu!

Da ne bude zabune, nije ovo jedina elita u srpskom narodu. Elita sedi u skupštini. Donosi zakone. Vodi demokratsku debatu. Sučeljavaju se mišljenja. Tipično demokratski i parlamentarno. Neki poslanici decenijama sede u skupštinskim klupama. Postali su heroji nacije. Poput napred pominjanih iz „Elite“. Još elitniji predstavnici naroda sede u ministarskim foteljama. I tu ima nekih koji su decenijama na ministarskim funkcijama.  Čas u jednom ministarstvu, potom sasvim nešto drugo, ali neprekidno rade na polzu svog naroda pa imamo baš ovo što imamo.  Doduše, dve trećine ministara deluju potpuno konspirativno. Niti zbore, nit romore. Ne vidiš ih. Tek kada im prestane funkcija saznamo da su bili ministri. Neće ljudi da se eksponiraju!

Elita sedi i dela u obrazovnim ustanovama, u zdravstvu, bezbednosnim strukturama, naučnim institutima, finansijama, udruženjima novinara, pravnika, sudija, tužilaca, književnika, sportskim savezima, naučnim akademijama,  vrhu crkve…  Jednom rečju, najbolji i moralno besprekorne gromade upravljaju našim društvom i kreiraju budućnost.

Ipak, nikada nije sve potaman. Mala smo nacija, pa taman i svi da smo pripadnici elite, opet nije dovoljno. Malo ljudi. Ne možeš pronaći čoveka. Slično kao ono što je Diogen tražio čoveka s upaljenom svećom u podne. Valjda zbog te malobrojnosti spadamo u najnerazvijenije zemlje u Evropi. Po oceni eksperata iz „Evrope koja nema alternativu“! Ne samo da smo siromašni, već isti ti evropski stručnjaci tvrde da nazadujemo u demokratiji i ljudskim pravima. Koja i do sada nisu bila na zavidnom nivou. Korupcija je sveprisutna u svim oblastima života. Sloboda štampe je upitna. Čak su osporeni i najdemokratskiji izbori ikada održani kod nas. Mnogo je trulo, a nismo Danska.

Imamo elitu koja je uvek na braniku Otadžbine, to jest, uvek pošteno i čestito vrši svoju dužnost. No, da bi bilo još bolje i naprednije nego što je sada, morao bi i ostatak naroda da progleda. Hoću reći da ne žmuri i da se ne krije iza elitnih upravljača. Nekada će, možda, i ova elita biti sklonjena, pa ko će onda preuzeti društvenu odgovornost? Ne vredi posle kukati i, za eventualne propuste i loše strane, kriviti malobrojne, tačnije jednog. Nikada jedan ne može biti niti zaslužan za uspeh, još manje kriv za sve neuspehe i promašaje. To smo već prošli. Samozvanog maršala svi su krivili za sve ono što nas je snašlo, a sebe opravdavali da nisu smeli da se suprotstave iako su znali da mnogo toga ne valja pod maršalom. Kako da ne! Treba pamtiti one koji iz straha ili zbog svog komoditeta ne ukazuju na greške i promašaje iako ih uočavaju.

Da ima nade, dokazuje fudbal. Fudbal uopšte nije sporedna stvar ni u Srbiji. Fudbalska reprezentacija Srbije izgubila je katastrofalno od Rusije, ali već u sledećoj utakmici protiv Kipra pobedili smo s 1:0! Dakle, stvar je u tome da se razumno postavi lestvica koju hoćeš preskočiti. I na ličnom planu, ali važi i za širu zajednicu. Ako ubuduće igramo fudbal protiv Andore, San Marina, Farskih ostrva…, možemo se nadati uspesima. Tako bi se na polju ekonomije trebalo porediti s Afrikom, na polju demokratije i ljudskih prava s Latinskom Amerikom, ekologija s Bangladešom, sloboda štampe sa Severnom Korejom, prava nacionalnih manjina sa Hrvatskom. Verujem da bi nam tada mnogi zavideli!