Aleksinačke vesti - novosti Aleksinac
Search
cirilica | latinica

Vojvode i serdari srpske književnosti

rss

09.05.2007. Nikola Vlahović (tabloid.co.yu)

Da je danas nekim čudom među nama, slavni književni kritičar Jovan Skerlić ne bi prestajao da se krsti. Da tim istim čudom ustane iz groba, ponovo bi umro, ali od sramote zbog posrnuća ovog umnog zanata.

Ali kakvi pisci i čitaoci, takva i kritika

U jednom ruskom kolhozu, za vreme takozvanog realnog socijalizma, pojavio se važan drug iz Moskve da proveri kako tamo stoje stvari sa prinosima kukuruza. A kolhoznici mu odgovoriše kako je sa kukuruzom sve najbolje, ali da sa književnošću loše stoje. Kako, zašto, zavapi ovaj važan drug sa visokog položaja, kad je prošle godine sagrađen dom pisaca u kolhozu, imali su pre toga samo jednog pisca, a sad ih ima pet stotina! U čemu je problem?

No, uprkos ovim veselim epizodama iz istorije jedne ideologije, lako je danas zaključiti da je zlatno doba književnika i književnosti u socijalističkim zemljama sahranjeno zajedno sa promenom društvenog sistema.

Od kraja osamdesetih godina prošlog veka, opštim padom životnog standarda, dolaskom novih generacija koje su vaspitane na ideji borbe za golu egzistenciju, a posebno propašću obrazovnog sistema, došlo je do naglog porasta stanovništva koje ima samo "tehničku pismenost", dakle, koji znaju da sriču svih trideset slova.

Potpuno nepismeni predstavljaju jednu stabilnu grupaciju čiji procenat ne opada. U takvoj atmosferi pojavili su se i novi mediji, novi načini komunikacije među ljudima i čitava jedna nova armija poluobrazovanog sveta koji jedva zna pravilno da napiše pismo elektronskom poštom ili da pošalje SMS poruku preko mobilnog telefona.

Ko je onda u čitalačkoj publici kvalitetnih književnih dela, koga dobra knjiga uopšte zanima, ko su njeni izdavači, kritičari, otkud mnogobrojne književne nagrade, kako je moguće da je najveći sajam knjiga regiona bivše SFRJ baš u Beogradu, ko od toga živi danas i kako? Na sva ova pitanja nije lako odgovoriti, ali slika opšte duhovne pustoši u Srbiji govori sama za sebe.

Cena dobre književne recenzije kod beogradskih privatnih izdavača (ko hoće da ima bar malo od poželjnog nivoa) kreće se između 200 i 500 evra. Za tu cenu je moguće dobiti istog recenzenta i književnog kritičara kao govornika na promociji i književnoj večeri, gde će isti da "opeva" autora ili autorku biranim i umnim rečima. Poslednjih godina je u pitanju trend. Tužno je gledati eminentne književne kritičare kako uzdižu trivijalna buncanja po papiru raznih nadripisaca. Recimo, nije lako jednom važnom teoretičaru književnosti Radivoju Mikiću da poredi penzionisanu medicinsku sestru, gastarbajterku kojoj se prohtelo da bude pisac, ni manje ni više nego sa Marinom Cvetajevom, učestvujući za istu cenu i kao recenzent i kao govornik na promociji njenog "dela". Ali od loše ponude i opšteg siromaštva, još gora je nekritička glorifikacija.

Nije lako proglasiti piscem prodavačicu ljubavi Anabelu Basalo, koja zbog nagle slave ne stiže da napiše sve kolumne koje joj se nude u novinama više nego što se ona ikada nudila. Nije lako prihvatiti da je pisac neka Jasmina Ana čija je estradna zvezda zasijala tek kad je postala životni saputnik violiniste Milutina Popovića. Kako razumeti da je pisac neki Marko Vidojković, čiji je izdavač B92, stalnom televizijskom reklamom, stvorio lažnu predstavu da je reč o kvalitetnom autoru. Ozbiljna književna kritika, da je ima, ne bi ni slova posvetila ovom minornom poluinteligentu. Na isti način je opštim plebiscitom "postmodernističkih" kritičara NIN-ovom nagradom pre nekoliko godina nagrađen izvesni Vladimir Arsenijević!

Dobar roman izdrži probu vremena, a loš pisac i loša knjiga budu lako zaboravljeni. Ko danas uopšte zna išta o Arsenijeviću i šta on znači u srpskoj književnosti? Shvativši da mu je dodeljena neprikladna uloga, jer od obrazovanja ima samo kuvarski zanat, posvetio se izdavaštvu, pa prodaje prave pisce kad već sebe ne može. A za njegovu prolaznu slavu pobrinula se, nažalost, Svetlana Velmar - Janković, koja nije ni nepoznata ni beznačajna u istoriji srpske književnosti. Arsenijević je po predanju došao kod nje, doneo svoj smešni rukopis, a ona blagonaklono preporučila izdavaču, baš na način kako sve nevolje i počinju, sa najboljim namerama.

A šta uopšte reći o već ismejanom fenomenu "ženskog pisma", o ženama svojih muževa, nekoj Jasmini Mihailović, Ljiljani Habjanović-Đurović, Mirjani Bobić-Mojsilović i sličnim paraknjiževnim pojavama, kojima je slavna Mir-Jam nedostižna u svakom smislu ? Kako to da nikome od vrednih i umnih, ali očito licemernih književnih teoretičara nije palo na pamet da malo reda zavedu, da se zna šta ima književnu vrednost a šta nema ? Jedna jedina osoba koja se usudila da opus najprodavanijeg srpskog pisca Milorada Pavića stavi pod kritički žrvanj, i to znalački, naučno i bez milosti, doktorskom tezom čak, Jasminka Ahmetagić, brže-bolje je sklonjena iz medija da ne ugrožava božanski mir, cvetanje hiljadu svetova i potpuno carstvo mediokritetskog u Srbiji.

Za divno čudo, izdavačke kuće nekako posluju. Još u vreme književno-filozofskih trabunjanja Mirjane Marković, njene partijske poslovođe shvatile su da tu ima, ako ničeg drugog, makar dobre prilike za pranje para. Sa tom težnjom je otvorena specijalna štamparija i izdavačka kuća pod imenom BMG, gde su ekskluzivno štampana drugaričina "dela", ali i dela drugaričine drugarice, Ljiljane Habjanović-Đurović. Naravno, ne bi bilo pravedno zaboraviti ovaj važan detalj...

Većina zaposlenih je došla iz "BIGZ"-a, no to je već jedna druga priča, o planiranoj propasti ove ugledne izdavačke kuće sa tradicijom. Danas, nakon skoro sedam godina od odlaska prethodnog režima, takozvana lepa književnost, izdavaštvo i književna kritika, izgledaju baš kao što izgleda Srbija danas, jednom rečju - haos. Nažalost, svi bolji književni kritičari rade u finansijski dobro stojećim izdavačkim kućama (Vasa Pavković, Gojko Tešić, Radivoje Mikić "Narodna knjiga", Gojko Božović "Stubovi kulture", Aleksandar Jerkov "Plato").

Trud oko izbora kvalitetnih dela u većini izdavačkih kuća nije sporan, ali nije moguće istovremeno povlađivati niskom ukusu čitalačke publike.

Put do takozvanog tržišta stvorio je neka nova pravila. Svako upregne svoj marketing, svog PR menadžera, svoje novinske filijale i - stvar teče nekim tokom. Da li to isto tržište diktira izdavačkim kućama i kritičarima ko će biti Pisac a ko ne, ili izdavačke kuće i kritičari zarad svojih egzistencijalnih razloga sahranjuju bilo kakvu primisao o novim Pekićima, uopšte nije za raspravu. Nije ni Skerlić raspravljao oko toga šta valja a šta ne, tako da preporuka sa Dvora ili reč uticajnog supruga, ne daj Bože novac ili nešto treće i četvrto, nije dolazilo u obzir.

Kao u onom vicu kad neobavešteni stereotipni Bosanac, nakon što je čuo da je umro Meša Selimović, pita okupljene drugove: "Auuu, a koga ćemo sad izabrati za pisca?"

Komentara: 0


# književnost pranje para
@



 

[ Dodaj komentar ]