Srđan Škoro: VP 7424/10 Aleksinac

Bio sam izviđač u komandnom vodu drugog artiljerijskog diviziona haubice 155 milimetara. Imao sam 154 dana straže - što kasarske, što provedene u Leskoviku, brdu pored Aleksinca na čuvanju magacina sa municijom. I odlazak na teren i gađanja su se podrazumevali Rujevica, Rtanj, granica sa Bugarskom… Sneg, kiša, blato, sunce, nisu isto tako mogli da se izbegnu.

Bio sam prva generacija usmerenog obrazovanja. Odlazak u vojsku (12 plus 3) posle srednje škole bio je u tom istom paketu, po sistemu gvožđe se kuje dok je vruće, životinje se dresiraju dok su mlade. Pozadina je bila sračunato lomljenje kičme jednoj generaciji (usledile su potom i druge) kojoj uopšte nije odgovaralo ni jednosmerno školsko obrazovanje, ni odlazak u armiju posle upisa na fakultet. Namenski je smišljeno da nemaš kao godinama pre toga svoju istinsku generaciju. U školu si išao sa raznima, studirao isto sa onima koji nisu tvoja generacija. Osnovna je tako ostala jedina veza stvarnog generacijskog i školskog okupljanja.

U vojsci sam prvi put sreo ljude koji nikada za svojih 18 leta nisu napustili svoje mesto. Nikada nisu bili na moru, ni u inostranstvu. Knjige gotovo da nisu ni čitali, a i sa stripovima im je išlo teško. Uglavnom su voleli da gledaju slike. Što golišavije to bolje. Za većinu njih je dolazak u Aleksinac bio ravan poseti Diznilendu. Najvećem broju boravak u vojsci je bio poseban doživljaj i jako su ga lako podnosili. Pre svega imali su tri obroka i dve užine dnevno što su kod kuće mogli samo da sanjaju. Poslovi koje su kod svojih morali silom prilika da obavljaju su bili znatno teži od svih onih sumanutih drilova i nepotrebnih i glupih vojnih pravila. Izreka „Banja vojska samo kratak rok“ kao da je za tu ekipu bila napisana.

Izlazak u grad je za njih predstavljao način da se osete bitnim i važnim u svom životu. Kao prvo upoznali su korzo i videli neke ljude koji se tu šetaju. Potom je tu bio obavezan odlazak u kafanu, posebno u „Balkan“ gde je često gostovala neka plavuša pevačica koja je imala sve one atribute koji su bili potrebni za takvu krčmu, mnogo pre organizovane pojave silikona. Niko nije išao tamo da sluša pevačicu već isključivo da je gleda. Pesme su plaćane i poručivane za gledanje. Vraćali su se ozareni, najčešće pijani, ali srećni, jer su osetili i videli kako se to živi u gradu.  

Nama, gradskoj deci, uglavnom na svoj način razmaženoj, sve je padalo teško. Čak i sama pomisao da moraš na jednom mestu pod komandom i po PS standardu da provedeš godinu dana svog života sa ljudima koje ne poznaješ i teško da ćeš ih ikada više sresti u životu. Dobro se sećam jednog od bizarnijih događaja kad nam je mesec dana bio zabranjen izlazak u grad, jer se pobunio Leh Valensa u Gdanjsku. Pitao sam kakve to veze ima sa nama u Aleksincu, poručnik koji nam je držao političku nastavu mi je ljutito odbrusio – Još pitaš! Posle nekoliko dana pozvao me je na stranu da mi objasni sve opasnosti koju može doneti poljska „Solidarnost“ građanima u Aleksincu.

Vidiš, Škoro, ti si još mlad, pa to uopšte ne možeš da razumeš. Tamo su ustali rudari i oni tamo štrajkuju. Aleksinac je rudarski grad. I šta ako se solidarišu sa njima. A naša vojska na ulicama se komotno šeta. I tu malo fali da dođe do dogovora i ode mast u propast. Je l' sad razumeš, jel ti sad malo jasnije?

Nije mi bilo, ali sam shvatio mnogo kasnije da se svaka autoritarna vlast najviše plaši spoja naroda i vojske. Vojska je samo formalno trebalo u nazivu da bude narodna, kao i milicija, ali suštinski okrenuta protiv naroda. Jer, narod je sam po sebi nestabilan i može uvek da zastrani, pa je zadatak vojske ili policije da ih u tome spreči. Milom ili silom. Po potrebi. To je uvek bila „opasnost“, onda, pa i danas. Svima nam je nekako laknulo kad je Valensa uhapšen zbog svojih aktivnosti. 

Nikome od vojnih starešina nije, recimo, smetalo da se zaklinju mrtvom komandantu uz obećanje da neće nikad skrenuti sa njegovog puta. I mi smo morali zakletvu javno da položimo mrtvom komandantu izgovarajući uglas onu suludu rečenicu „nežaleći da u toj borbi damo i svoj život“. Čak smo bili primorani svi da držimo posthumno na smenu stražu uz sliku mrtvog maršala. 

Sve je to bio deo opšteg folklora koji se zvao služenje vojnog roka. Kao i obavezno kolektivno gledanje TV Dnevnika na nekom raspadnutom crno-belom televizoru. Najčešće se išlo na raport zbog izbegavanja gledanja Dnevnika u pola 8 uveče. Iako tada bar nije bilo moguće da se predsednik države sam pozove u Dnevnik i tamo gostuje punih 45 minuta. To čak Titu ni živom, ni mrtvom nije bilo dozvoljeno. Dnevnik je bio i tema na besmislenim časovima obuke kako bi se utvrdilo da li vojska kvalitetno prožima sve te poruke koje su se mogle čuti u pola 8.

Imali smo samo jednu nenajavljenu uzbunu kad su se neki generali napili u Nišu i onda im je onako pijanima palo na pamet da usred noći daju uzbunu kasarni u Aleksincu. Bio je to istinski slom sistema koji je samo spolja delovao uigrano i spremno. Najpre do početka radnog vremena nisu mogle da se okupe sve starešine, iako su po pravilima na njihove adrese otišli kuriri da ih dižu na uzbunu. Neki od njih su svojim ženama već prijavili odlazak na teren, a suštinski su bili negde u „šteti“. U samoj kasarni zavladao je haos. Jedni su izlazili bosi u pižami, drugi sa tri puške o ramenu, mnogi bez opasača i neophodnog šlema. Haubice nisu dobro bile zakačene za kamione, došlo je i do sudara na izlazu kod kapije kasarne. 

Saldo je bio nekoliko lakše povređenih vojnika u panici koja je nastala i više od dva dana kašnjenja jedinice koja je trebalo da bude na zamišljenoj liniji odbrane od brzog prodora neprijatelja na našu teritoriju. I to se sve dešavalo da nas niko prethodno nije napao. Da ne govorimo da su magacini sa municijom bili zaključani, a onaj koji je dužio ključeve pušten prethodno na redovno odsustvo. 

Posle svog tog haosa svako je pomislio da će za iskazanu toliku bruku i sramotu uslediti sankcije, ali ništa se nije dogodilo. Zapravo, nastavljeno je sve po starom. Uostalom, ako je uzbuna nije rat. Uzbune su kao i pre toga bile uvek najavljene tako da smo spavali obučeni i na prvi znak uzimali šlemove i puške, a oni koji su nas ocenjivali bili veoma zadovoljni našom spremnošću i borbenom gotovošću. 

Oficiri su nastavili da se grebu za činove, svaki čin više značio je i sobu više u nekoj novoj stambenoj jedinici. Oni vojnici koje su se ugledali na takve oficire isto su se grebali za činove razvodnika ili desetara, jer je to značilo neko nagradno odsustvo ili skraćenje vojnog roka. Najveći štreberi koji su uvek pretpostavljenom starešini bili na izvolte mogli su se nadati znački primernog vojnika, a to je prevedeno značilo 15 dana manje vojske.

U vojsci sam kao i mnogi prvi put glasao. Stigle su nam koverte sa unapred okruženim kandidatima za Savet federacije ili nešto slično. Da se ne bi slučajno dogodilo da neko ne vrati koverat pobrinuli su se za tu priliku izabrani oficiri. I to sa pričom – ovo je svečani trenutak za sve vas, jer prvi put glasate. A to što su neki od kandidata već zaokruženi ne bi trebalo da vas brine, jer vi te ljude ionako ne poznajete, a oni koji su ih zaokružili najbolje znaju u kom pravcu bi trebalo da ide naša zemlja. Brinući o tome, oni brinu i o vama. Svi koverti su naravno bili uredno vraćeni. Po PS.

Zašto vam sve ovo pišem? Pre neki dan, posle 39 godina sam opet bio ispred svoje kasarne koja se zvala Momčilo Popović Ozren. Uvek sam se pitao zašto ovaj rođeni Paraćinac nosi ime kasarne u Aleksincu. Mnogo godina kasnije pročitah da su ga upravo u okolini Aleksinca izdali za pare Nemcima koji su ga potom streljali. Kasarna spolja deluje prilično zapušteno i devastirano, iako je predata na korišćenje Žandarmeriji iz Niša. I pored toga što sam im objasnio ko sam i zamolio ih da me puste da još jednom prošetam kasarnom, odgovor je bio negativan uz obrazloženje da je potrebna specijalna dozvola. Onako s vrata počeo sam naglas da se prisećam gde je bila Komanda stana, stacionar, soba dežurnog oficira, odeljenje veze i naše kako smo ih zvali spavaone. Mirno su me saslušali uz komentar da ne smeju ništa od toga što sam naveo da komentarišu! Mnogi od žandarma nisu bili ni rođeni kad sam ja tu čuvao stražu i sa svojim drugarima betonirao delove ograde i staza u samoj kasarni. Neobično sam bio ponosan što je to naše kažnjeničko betoniranje izdržalo zub vremena, čak i nalet NATO avijacije.

Mesto gde je nekad bio „Balkan“ sa provokativnom pevačicom sad je IDEA. Kafane „Tiha noć“ i „Kod Kuma“ gde je vojska u moje vreme najčešće izlazila odavno više ne postoje. Dom JNA gde su oficiri dolazili i redovno tancovali sa svojim suprugama ili devojkama trenutno predstavlja ruglo grada. Jedini hotel gde ste smeli da zanoćite ukoliko imate odobrenu posetu sad se zove „Bosfor“. Nekadašnje ime „Moravica“ po reci koja prolazi kroz Aleksinac valjda nije delovalo dovoljno osmanlijski da bi opstalo. I posle se čudimo što je Aja Sofija opet džamija. 

Ništa nije više kao nekad, ali toliko toga je ostalo isto da je prosto zabrinjavajuće. Srbija pod vlašću naprednjaka deluje zapušteno i devastirano kao moja nekadašnja kasarna. I dalje se glasa sa zaokruženim listićima. Za sve viđive neuspehe uvek je kriv nevidljivi neprijatelj najčešće oličen u opoziciji i stranom faktoru. Prava bitka za Dnevnik RTS tek sledi. Nekadašnji čuvari bratstva i jedinstva prvi su se razbežali svako na svoju stranu. Sadašnji čuvari imena i dela Aleksandra Vučića učiniće isto. Zato je neophodno što pre ustanoviti ministarstvo za revanšizam. Sa jasnim i preciznim pravilima kako će se postupati prema svima koji su se na bilo koji način ogrešili o narod i državu. Krizni štab zbog kojeg se organizuju peticije, kao i sva postojeća ministarstva u zemlji Srbiji imaju ulogu požarnog u nekadašnjoj JNA. Inače, to je najgluplja i najuzaludnija dužnost  koja je ikad smišljena, a postojala u vojsci. Nijedna autoritarna vlast to ne želi da vidi i shvati. Posebno ne sopstveni kraj koji je neizbežan. Propaganda i objašnjenja zašto smo bili najpre brutalno zatvarani zbog korone, a potom brzometno pušteni zbog Vučićevih lažnih izbora, deluju kao i ona nekadašnja o Valensi i zabrani izlaska…

Moja generacija, iako je predstavljala državni eksperiment in vivo, još nije rekla svoju poslednju reč. Imajte to uvek u vidu! Za promenu.