Preminuo Tomislav Lepopojić: Bio je divan profesor

Možda pomalo komplikovana formulacija, ali naš profesor je bio svestan da nas osim francuskog i latinskog mora naučiti i nekim takođe važnim stvarima kakve su domaće vaspitanje, poštovanje kulture i svoje i tuđih zemalja.

Učio nas je manimira budućih intelektualaca, ukazivao nam na to koliko je važno putovati, čitati knjige, učiti strane jezike i još puno toga. Spremao nas je za život u kojem ćemo uvažavati trajne vrednosti.

Nisam bio neki blistav đak iz latinskog i francuskog, i možda je ovaj tekst trebalo da napiše neko ko je briljirao iz ta dva predmeta, ali nisam želeo da dozvolim da se ne spomene smrt našeg dragog Profesora Tome.

Tekst pišem u ime hiljade đaka kojima je predavao. Profesora Lepopojića pamtim i kao direktora škole. Bili smo druga godina kada je on izabran za direktora.

Pamtim ga i u doba kada je otišao u penziju, zajedno smo se bavili lokalnim aktivizmom. I ono što mi je lepo ostalo u sećanju jeste da je imao dar da pomiri ljude, da kulturom dijaloga prevaziđe probleme koji umeju da nastanu među ljudima.

Pomalo je normalno da se u svakoj organizaciji pojave suprotstavljene strane, bilo da su to đaci i profesori, roditelji i profesori, zaposleni u kolektivu itd.

Profesor je umeo da pozove na razgovor, sasluša mišljenje obeju strana, uvaži različitosti, i nekako pitomo i neprimetno predloži rešenje. Trudio se da ne uvredi ni neobuzdani duh mladih, niti da povredi autoritet profesora ili roditelja, jednom rečju umeo je da bude pomiritelj.

Da, umeo je da bude i strog, dobijali smo i jedinice, dobijali smo i grdnju, ali je on to umeo tako da uradi, da je i nama đacima bilo jasno da je sve to uradio u interesu našeg obrazovanja i vaspitanja. Voleli smo ga jer nije bio gord i sujetan. Osećali smo da nam je blizak i dobronameran, da i on nas voli.

Takav je bio do kraja života. Bilo bi lepo kada bi mi, njegovi đaci u onome čime se bavimo uneli i delić postupaka i osobina koje je Profesor imao i kojima nas je učio.