Колумна Миодрага Тасића: Нови ветрови на Балкану

Након тридесет година непрекидне доминације једне странке, реално и више од три деценије, само је раније та странка носила другачији назив, изузетно популарна и надасве посвећена држави и црногорском народу, и поред свесрдне подршке самог председника Црне Горе владајућој странци до тада, и својој личној странци, друга опција, опозиција је победила у Црној Гори! Истина тесно, али победи се у зубе не гледа! А, рекосмо да су преобраћени црногорски комунисти толико задужили свој народ. И буквално, али и историјски. Повратили су црногорску самосталност, спречили великосрпски национализам, признали независну државу „Косово“, створили црногорски језик и азбуку, потпуно се одрекли Србије и Русије а успоставили братске односе с Хрватском, Албанијом и најпре с НАТО пактом! Мало ли је?

Дошло је до малих промена и у Републици Српској. Победу у Бањалуци освојио кандидат опозиције и велики противник свемогућег и свеприсутног председника Републике Српске. Додуше, победа много не значи, јер се и сам председник огласио речима да нови градоначелник Бањалуке може бити и сам Ајнштајн, ништа му то не вреди. Против њега је председник, влада и сва остала власт у Српској. Не да му неће помагати у вођењу главног града, него ће га спутавати свим средствима. Ипак, невероватно је да је изузетно популаран и вољен председник, човек који је толико створио и унапредио, толико задужио народ, попут монтенегринског председника, изгубио главни град! Тек када народ једном сазна, после одређене временске дистанце, колико је то задужење велико, схватиће какви су људи управљали Републиком Српском, Црном Гором, зашто да не, и Србијом?

У Србији ништа ново, иако Србија није на западу. У Србији прислушкују председника државе. Историја се понавља. Некада се тврдило да је Ранковић прислушкивао Тита. Историја је те тврдње потом одбацила. „Маршалу“ је једна таква афера била потребна да уклони српско руководство. Њему најоданије и најпослушније, али маршал једноставно није волео Србе. Лоше је прошао у ратовању са српском војском у Првом светском рату. Иако се потоњи маршал истакао као аустроугарски ратник у западној Србији и за заслуге у рату унапређен и одликован, ипак су Степа Степановић и Живојин Мишић  били превелики залогај за Јосипа Броза! Никада им то није опростио, а није опраштао ни самом српском народу.

„Најмудрија српска глава“, Председник Српске академије наука и уметности, поново је закључио да Косово није српско. Та изјава је изазвала доста буре у српској јавности, али је лично и председник Србије имао разумевање за првог академика. Није баш у потпуности подржао тај став, али... Па, сада када најмудрији Србин мисли да Косово није српско, шта ће тек мислити обичан српски грађанин? Исти онај што има просечну плату од 630 евра, што живи у  држави најнапреднијој у Европи, економском тигру, где се све гради, ствара, која привлачи стране инвестиције, у којој живи само онај ко нема другог излаза, а једино се скупља и остаје вода након прве кише или снега! Зато што вода нема куд да оде. Сливници и канали нису урађени како треба, запушени од ђубрета, и по правилу сливник је постављен изнад асфалта!

Међутим, и поред наведених ситуација које чине српску свакодневицу има нешто што улива оптимизам и што даје разлога за понос. Први пут је један суд осудио председника Републике због увреде. Основни суд из Београда казнио је новчаном казном председника државе зато што је једног опозиционог првака (у овом случају Бошка Обрадовића, првог човека странке „Двери) назвао лоповом и фашистом. Шта је овде за понос?

Свакако није изјава председника. Никога не можете некажњено називати издајником, сецикесом, лоповом, а поготову не фашистом. У Србији није било фашиста ни 1941. године! Верујем да је ова изјава дата у афекту, да се председник изнервирао свакодневним нападима и увредама, притисцима са свих страна. Међутим, и поред тога мора и он да води рачуна шта говори и како назива политичке неистомишљенике. За понос је свакако сама пресуда. Та пресуда доказује да живимо у демократском друштву, у коме је судство независно. Чак и најодговорнији функционери државе Србије могу бити кажњени и осуђени. Свако је равноправан пред законом. И свако мора да води рачуна шта говори, шта чини и шта је урадио. Јер ће га рука закона достићи ако почини какву неподопштину, направи какав прекршај, или, не дао Бог, кривично дело! Мач правде виси над главом а „богиња правде је слепа, мада примети када јој се намигне!“ Е, то је било. Од данас, верујем, богиња правде никоме неће прогледати кроз прсте у Србији, била слепа или видовита! Србија иде у добром правцу!

Миодраг Тасић