Ранђел Цветковић, из Белог Брега код Алексинца, негује један од најстаријих заната

За сада успева у томе јер га здравље добро служи, па може да од дрвета направи огромне и корисне посуде у којима се вековима уназад чувају вино и ракија, али и кисели купус. Под старе дане Ранђел је проширио своју делатност и специјализовао се за прављење бачви у којима може да се живи.

Овај времешни пинтер потиче из црнотравског краја, из села Горње Гаре, које је чувено по овом занату. Како су млади напуштали ово планинско село и селили се ка већим индустријским градовима, губиле су се муштерије, па су Ранђелов отац и стриц када је он имао 14 година преселили у село Бели Брег, на пола пута између Ниша и Алексинца.

- Ни сам не знам колико сам до сада направио бачви, али сигурно немам толико косе на глави. И да ми је неко рекао пре 60 година да ће се овај занат изгубити не бих му поверовао. Много смо радили, али смо и лепо зарађивали - присећа се Ранђел срећних времена.

Вештина коју је научио од својих предака помогла му је да отхрани сина и две кћери, стекао је и пензију у којој ужива већ две деценије.

- Не могу да седим и будем само пензионер. Волим да радим и волим свој занат. Зато сам и разочаран што немам ученике који би ме наследили, јер младе то не занима, а нису свесни да је занат злата вредан. Вратићемо се сви опет на старо јер искусне домаћице знају да није исто киселити купус у пластичном бурету и дрвеној каци. А тек вино и ракија траже да "остаре" у правом бурету - вели Ранђел.

Ни у деветој деценији се ничег не одриче. Ни хране ни пића. Тврди да никада није био пијан, а ракијом само спере грло од пиљевине. Не сећа се кад је био код лекара, а очи га служе као и кад се родио.

Када се прихватио изазова да од бачви прави брвнаре, његово умеће се брзо прочуло, па га ангажују широм Србије када хоће да приуште себи угођај боравка у бачви.

- Сви се чуде када им кажем колико имам година, али док ме не виде на делу, како као младић баратам дугама и обручима - каже ова старина.

КОРЕНИ

Ранђел каже да је задовољан што су његови стари одлучили да се населе у Белом Брегу, али да га како стари вуку корени.

- Све ме нешто вуче ка Црној Трави и волео бих да једну бачву поставим на некадашњем имању у Горњем Гару, да имам где да предахнем понекад. Тако је то кад човек остари - каже наш саговорник.

Аутор: Д. Алихоџић

Извор