Сећање на др Марка РадманаСећање на др Марка Радмана
Претрага
cirilica | latinica

Сећање на др Марка Радмана

rss

05.07.2016 Душица Нешовић, Београд

Снагу и знање дао је Алексинцу и Болници за душевне болести у Топоници - Да ли смо му то достојно вратили?

Сећање на др Марка Радмана

У близини Винковаца, у малом селу Нијемци, 13. септембра 1883. године родио се Марко Радман, најстарије дете од петоро синова Магдалене и Ђура Радмана.
Жеља родитеља је била да он као најстарији син једног дана буде свештено лице. На њихову жалост, повео се за личним осећањима да лекарски позив мора бити његова будућност. Чврсто решен у својој  намери одлази у Праг и уписује Медицински факултет.  

Измењене околности у породици након очеве смрти доводе у питање његово даље школовање.

Пут до дипломе нимало није био лак. Вођен својим карактером чврсте воље и неуморним прегалаштвом школује сам себе, не либећи се посла који се нуди. Изузетна лакоћа којом је стицао знање, нарочито страних језика, омогућила му је да, подучавајући друге, обезбеди средства за материјалну сигурност.

Почетак је новог века. Међу прашким студентима идеја националних слобода је већ увелико узела маха. Мала Србија је у рату, супротставља се надмоћној светској сили. Ови догађаји нису могли оставити равнодушним младалачку храброст, поштовање правде и слободе и све врлине његовог карактера. Србији треба помоћ, нема лекара, медицинског особља …

Марко напушта студије у Прагу и јавља се српској војсци као добровољац, па свршени медицинар постаје лекарски помоћник при алексиначкој војној болници. Ту, у Алексинцу, упознаје Даницу Нешић, ћерку угледног алексиначког трговца Милана Нешића и жени се њоме 1913. године. Имали су троје деце, ћерку Бориславу (1914, Праг) и синове Слободана (1916) и Дарка (1920) који су рођени у Алексинцу.

Учествује у рату са Турцима 1912. и Бугарима 1913. године.

Ради завршетка студија на кратко се враћа у Праг. После Видовданског атентата почиње Први светски рат. Тада је скоро немогуће напустити Чешку. Очекују га велики проблеми. Са лажним пасошем, бежећи пред цивилним и војним властима, успева да се домогне Србије. Овога пута са дипломом Медицинског факултета поново се регрутује као добровољац.

У Првом светском рату, био је прво добровољац-лекар, а затим резервни санитетски официр у пешадији, артиљерији и завојиштима све до краја рата.

Са својим саборцима, болесним и рањеним друговима, дели све страхоте јуначког пута српске војске кроз Србију, преко Албаније и Крфа до Солуна, а и пегави тифус га није мимоишао.

Био је на задацима:

  • -  резервног санитетског поручника (постављен 1914. г.) у дивизијском завојишту Шумадијске дивизије Другог позива;
  • -  трупски  лекар XI Пешадијског пука Другог позива;
  • -  у заразној па у рековалесцентној болници Шумадијске дивизије (прва пољска болница Шумадијске дивизије) на Крфу;
  • - командир Трећег завојишта Шумадијске дивизије;
  • - трупски лекар Шумадијске дивизионе артиљерије;
  • - трупски лекар Брдско-артиљеријског пука Шумадијске дивизије;
  • - ординирајући лекар Престолонаследникове болнице у Солуну на Унутрашњем одељењу;
  • - лекар Првог завојишта Шумадијске дивизије;
  • - трупски лекар муниционе колоне Моравске дивизије;
  • - оснивач и управник привремене војне болнице у Алексинцу;
  • - лекар војне станице и грађанске болнице за војне обвезнике у Алексинцу по повратку са Солунског фронта.
  • Напредовања у војсци:
  • - капетан II класе у резерви је од 1917;
  • - капетан I класе је од 1919;
  • - мајор 1923;
  • - поручник 1929.                          
  • - дужност лекара Регрутне и војне комисије обављао је повремено 1921. и 1922. године.

О његовом учешћу у рату остале су забележене оцене претпостављених и ево неких.

Оцена команданта XI Пешадијског пука Другог позива о др Марку Радману, трупском лекару XI Пешадијског пука од јуна 1915.  до 15. фебруара 1916. године на Ипсосу, острво Крф:

  • -  учествовао као командант превијалишта у борбама 1915. године, 10. и 11. oктобра, 19. и 22. октобра итд.;
  • -  управљао превијалиштима врло добро;
  • -  способан за трупског лекара;
  • -  карактера отвореног, искреног, осетљив;
  • -  способан за све ратне напоре, примерно владање, врло добра стручна спрема.

Наредба команданта Шумадијске дивизије бр. 19133. за март 1917.  Суботско:

„Свим јединицама и установама дивизије и саопштити свим војницима:

  • - Похваљује се трупски лекар Шумадијско-брдског артиљеријског пука, резервни санитетски поручник, др Марко Радман на предлог команданта Шумадијско-брдског артиљеријског пука и команданта дивизијске артиљерије.
  • - У свом раду одликовао се необичном вредноћом, енергијом, заузимљивошћу и својом стручном опремом.
  • - За време појаве маларије у јулу, августу и септембру 1916. године у својој амбуланти прегледао је 2.563 војника, а у
  • - другом полугођу прошле године осим војника Шумадијско-брдског артиљеријског пука, у амбуланти примао је и војнике: рововске батерије Шумадијско-пољског и хаубичког дивизиона, Тимочко-брдског дивизиона, делове шумадијске и тимочке муниционе колоне, делове шумадијске профијант колоне, чете пионира, железничке чете мостовог трена II армије, Телеграфско-рефлекторског одељења Шумадијске дивизије и Шумадијске и Тимочке дивизијске артиљерије.
  • Отуда је рад др Марка Радмана у пуковској амбуланти био врло обиман;
  • - у другом полугођу прошле године регистрована су 7.963 болесничкан дана;
  • - нарочито се истиче веома савесним прегледом болесника, беспрекорном бригом за хигијенске прилике у пуку и уређења амбуланте, у том послу је неуморан;
  • - вакцинацију је вршио на самим положајима код батерија, без прекида, дању и ноћу, док посао није завршио;
  • - својим заузимањем допринео је да се смртност код овог пука смањи на 2,19%.“

Др Радман је одликован:

  • - Златном медаљом за ревносну службу 1915. године  
  • - Златном медаљом за ревносну службу 1919. године и
  • - Орденом Светог Саве IV степена 1924. године
  • Носилац је споменица:
  • - 1912 – Српско-турски рат;
  • - 1913 – Српско Бугарски рат;
  • - 1914 – 1918 за Ослобођење и Уједињење
  • -1921 - Албанска споменица -медаља за ревносну службу и грађанске заслуге.

Демобилисан је 21.07.1919. године.

Од 1919-1924. године у цивилној служби вршио је дужности среског и општинског лекара и био управник Окружне болнице у Алексинцу (на кратко и у Прокупљу).  За то време радио је и као школски лекар и професор Учитељске школе у Алексинцу. „Др Марко Радман шк. лекар и хонорарни наставник Хигијене од 1. III 1919. И данас ради у овој школи. Прве две године предавао је Природну Групу Наука.“ [ СПОМЕНИЦА - Педесетогодишњи преглед рада Прве Учитељске Школе 1871. до 1921. шк. године, Алексинац, 1921. године, стр. 164]

Било је потребно уложити неуморан рад, пожртвовање и стручност, па бити лекар у поратним условима у Србији. Успеси др Марка Радмана у Алексинцу нису остали незапажени. Напротив, крунисани су одликовањем, орденом Светог Саве IV степена.

1924-1926.

Након тога преведен је у активну војну службу и са чином санитетског мајора постављен за управника сталне војне болнице Тимочке дивизијске области, па лекар Унутрашњег одељења у Зајечару.

Специјализирао је интерну медицину 1926. године.

Следе премештаји у Топоницу, Ковин, Љубљану и Цетиње.

1927-1928.

За време службовања у Топоници, као први управник Државне болнице за душевне болести, показао је праву слику свог карактера. Болницу је осећао као свети дом за оздрављење болесне душе и тела. Тако се понашао и тако је чувао: принципијелним, одлучним и непоколебљивим ставом. Бескомпромисно је забранио предизборне политичке скупове у болничком кругу. То се косило са интересима локалних моћника који су се јавно огласили, чак и претњама. Није за чуђење што је кратко боравио у Топоници и добио премештај за Ковин. За њим је прослеђен документ за тајну полицијску  службу који је гласио: „Пажња на Радмана, опасан је комуниста, агитатор и организатор!“  

1928-1933.

У Ковину је основао Државну болницу за душевне болести и постао њен први управник. Многе несумњиво генијалне замисли и планови за будућност једне модерне здравствене установе тог типа реализовани су за време његовог боравка у Ковину. Затекао је рушевине аустроугарских касарни, скоро без минималних услова за рад једне болнице. Његове велике организационе способности, уз много труда и пожртвовања, допринели су брзом развитку и усавршавању ковинске болнице, како у техничком тако и у кадровском смислу, са одабраним лекарима и особљем, уз стално усавршавање, уз примену радне терапије и осталих савремених метода лечења болесника.

Др Радман био је активан у Ковину и на друштвеном плану. Многа његова дела су за поштовање и памћење. Основао је: пододбор Удржења резервних официра и ратника и био председник; пододбор Друштва Црвеног крста и био председник; био је председник Народнe одбране и ковинског Спорт клуба; био је члан месне управе Јадранске страже и Сокола Краљевине Југославије.

Вредан је помена један необичан детаљ. Ковин је красио величанствени дрворед топола који је др Радман засадио 1930. године. Могли су бити и дужег века, да на жалост нису посечени деведесетих година XX века.

1933-1936.

Након Ковина следи Љубљана, где га је сачекала иста слика као и у Ковину. Можда још и гора. Потпуно празне аустроугарске касарне пред рушењем, а најгоре од свега борба за финансијска средства за болницу. Неколико новинских записа сведоче о тим временима. Ни пред таквим искушењима није посустао. Напротив, оставио је здравствену установу која је била зачетак великог центра Опште државне болнице у Љубљани. Био је њен оснивач и управник.

1936-1937.

На Цетињу се обрео 1936. године у административној установи која је замењивала болницу. И на овом задатку остао је доследан себи и својим делима, као начелник одељења Социјалне политике и народног здравља при Банској управи.

Неочекивано, после само годину дана дочекао је, на Бадње вече 1937. године решење о превременом пензионисању, без икаквог разлога и образложења. Изгледа да је ипак стигла претња из Топонице од пре десет година.

1938-1940. године обављао је своју приватну праксу у Београду. Након тога се сели у Алексинац, где је са породицом боравио за време окупације.

За време окупације био је привођен и саслушаван заједно са својим синовима, Слободаном и Дарком, студентима медицине. У бележници палог борца Озренског партизанског одреда пронађена су имена др Радман и његових синова. То је за Гестапо било довољно. Слободан и Дарко затворени су у логор на Црвеном крсту у Нишу, и стрељани 1944. године. Њих тридесет шест затвореника, после стрељања су поливени живим кречом ради теже идентификације.

Непревазиђена болна стварност за тужно родитељско срце! Имена Слободана и Дарка Радмана су уклесана на спомен плочи палих студената у аули Анатомског института Медицинског факултета у Београду. (Слободан и Дарко носе имена по браћи Рибникар).

После ослобођења био је члан МНОО-а у Алексинцу.

Мобилисан је и 1945. био је лекар команде места, па срески лекар при СНО у Алексинцу до краја 1946. године.

Одлази у пензију и наставља своју приватну праксу у Алексинцу до 1947. године.
Др Радман је био полиглота. Говорио је чешки, немачки, мађарски и познавао грчки и француски, и наравно латински. Био је музички обдарен, свирао је више инструмената, најбоље виолину. И добро је певао.

Супруга Даница је преминула 1988. године.

Његова најстарија кћерка Борка се удала 1938. године. Срећно је живела са својом породицом (петоро деце). Умрла је у Београду 2006. године.

Др Радман је преминуо 16.9.1949. године и однео са собом своју болну дилему: да ли сам успео да пронађем своје синове?!

Податке за биографију др Марка Радмана, поред личне документације, црпли смо и из архивске грађе установа:

1. Војни архив Србије
2. Историјски архив Србије
3. Историјски архив Београда
4. Историјски архив Панчева и
5. Градска библиотека Ковин


Др Марко Радман (на првој фотографији) и са породицом (на другој фотографији)

Коментара: 1


# Знамените личности др Марко Радман Душица Нешовић
@



▲ ▼ [+][-]


  • (+3) (-1)

    Laufer 05.07.2016
    Treba se oduziti ovom coveku, bar jedna ulica u Aleksinac moze da se zove po njemu.Bar toliko je zasluzio ako nemoze vise...


[ Додај коментар ]