Алексиначке вести - новости Алексинац
Претрага
cirilica | latinica

Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993)

rss

17.05.2007.

Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости.

Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993)

Биографија

Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића.

У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године.

После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач.

1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године.

У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама.

У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади.

Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону.

 

Мишљења

Професор др. Павле Васић, 1978:

Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био.

Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе...

Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978:

Мајстор боје и атмосфере

Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства.

др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978:

... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен.

Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама.

Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе

Самосталне изложбе

1947. Соко Бања - Дом културе

1954. Алексинац - Дом културе

1954. Алексинац - Алексиначки рудници

1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац

1957.Београд - Галерија УЛУС

1958. Београд - Галерија "Наш дом"

1959. Београд - Галерија УЛУС

1959. Земун - Галерија Земун

1965. Београд - Галерија УЛУС

1971. Београд - Галерија УЛУС

1972. Београд - Галерија УЛУС

1973. Београд - Галерија УЛУС

1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства

1977. Смедеревска Паланка - Галерија "Абрашевић"

1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј

1978. Београд - Културни центар

1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј

 

Колективне изложбе

 

1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника

1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника

1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша

1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а

1966. Скопље - Међународна изложба солидарности

1967. Београд - Дом ЈНА

1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци

1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце”

1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела

1975. Београд - 30 година УЛУС-а

1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа

1976. Београд - Октобарски салон

1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника

1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници

1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС

1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа

1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939)

1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци

1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе”

1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994)

1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950)

1996. Чачак - Уметничка галерија "Надежда Петровић", - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950)

Београд - Народни музеј
Нови Сад - Галерија Матице српске

 

Награде

1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија

1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија


 

Коментара: 0


# Душан Мишковић Београд изложба дом културе Нови Сад Врњачка Бања Сремски Карловци Надежда Петровић Смедеревска Паланка сликарство In memoriam
@



 

[ Додај коментар ]