Čuvari mrtvog revira

ALEKSINAČKI RUDNICI DVADESET GODINA POSLE     

Ta betonska ploča, izlivena pre dve decenije i ne veća od desetak kvadrata, nije zapečatila sudbinu samo Aleksinačkih rudnika. Cela varoš, podignuta na mestu gde je više od veka vađen najkvalitetniji mrki ugalj na Balkanu počela je da umire tog dana. Nekadašnji gigant danas je na kolenima. U samrtnom ropcu. Čini se kao da svesno svojim izgledom hoće da bude svojevrstan spomenik onima koji su 1989. godine stradali od metana u Drugom oknu jame “Morava”. Devedeset rudara, cela jedna smena, ugušila se tog hladnog novembra.

Već na prilazu velikom kompleksu sumorna slika. Iz temelja donjeg dela ogromne zgrade, gde je sakupljana ruda i odatle žičarom transportovana do pruge zarasla u šiblje, iznikla su velika stabla. Imalo je drveće kad da poraste za ove dve decenije. Cigla s gornjih delova je popadala. Kao posle bombardovanja. Zarđala visoka metalna konstrukcija, odakle su kretale gondole ka pruzi, sada para nebo. Na zaravni, s desne strane, upravna zgrada je jedini objekat koji je koliko-toliko očuvan. U njoj radi dvadesetak službenika. Tu je sedište preduzeća za izvođenje rudarsko-građevinskih radova JP “Resavica”. Oko 280 rudara angažovano je na radovima u četiri rudnika - Soko, Rembas, Lubnica i Bogovina. Rudnika nema, ali je tradicija ostala.

Ispred upravne zgrade trava je prekrila šine kojima je od jame dovožena ruda. Na njima još stoji nekoliko malih vučnih lokomotiva. Okolo gomile gvožđa, cevi, delovi mašina... Teško je da se razazna šta je čemu služilo. Zub vremena čini svoje.

Tito i dalje naš

Jama gde se nesreća dogodila daleko je oko kilometar od upravne zgrade. Do nje se nekad stizalo, vidi se, kvalitetnim uzanim drumom. Tim putem, u godinama blagostanja, rudare su dovozili i odvozili autobusi. Po smenama. Danas ga koristi samo desetak radnika iz elektromašinske službe koji održavaju pumpe. To je tek jedan odsto od broja onih koji su svakodnevno ulazili u ovaj objekat.

  Pored ulazne kapije, na stubu iza kućice za čuvara, stoji šlem. Da se zna gde namernik ulazi. Desno su ostaci dva velika bazena. U jednom je bila tehnička voda, u drugom pijaća. Još onda, dok su u drugim rudnicima nosili sa sobom balone, rudari su ovde duboko pod zemljom imali improvizovane česme.

- Dobro došli, ako ovde može da se čovek oseća dobro - dočekuje goste Tomislav Pavlović.

Dugo je ovde i mnogo pamti. Bio je jamski kopač, ali ga spopala neka boljka, pa je dobio lakše radno mesto. Danas je čuvar mrtvog rudnika.

- Ovo je bio ne samo naš ponos nego dika Srbije i ondašnje Jugoslavije - nastavlja Toma. - Dvorište je bilo puno cveća, u vreme kad cvetaju lale zemlja se od njih nije videla. Sada ni traga cvetnom parku ispred zgrade, žamoru kamarada, gužvi na blagajnama, pošalicama u zajedničkom kupatilu... Možete li da zamislite hiljadu radnika koji se prvog u mesecu rasporedi na šest šaltera blagajne, uzmu zaradu, pa krenu u život. Mali im Aleksinački rudnici, mali im Aleksinac. Znate li koliko je to para. Pa ovde je bila mala banka. A danas. Čuvam ovo, a ne znam ni šta ni od koga. Tvrdim da ne postoji ništa tužnije od rudnika bez rudara. Specifičan je to posao. Zapravo nije samo posao, to je način života. Rudari su posebna vrsta ljudi.

Od ulaza, iznad kojeg piše “Jama Morava”, velika vrata vode u poveću prostoriju. To je nekad bila sala za prozivke. Na zidu još lako čitljive parole. Leva strana bila je rezervisana za Lenjinove, desna za Titove misli. U sredini čuvena zakletva Titu da “s njegovog puta nikad ne skrenemo”. I maršalova slika je tu.

U prostoriji u koju se silazi niz nekoliko stepenika i danas stoji uzvišenje s kojeg je smenovođa prebrojavao rudare pre ulaska u jamu. Nije ih prozivao imenom i prezimenom, već po brojevima. Kako je ko zaduživao opremu dobijao je broj na koji se odazivao.

Sahrane svakog dana

Prostor za takozvanu crnu garderobu pun je metalnih kaveza. U njima vise rudarske jakne i pantalone. Crne, skorele, prašnjave... U fazi raspadanja. Iako su tu već dve decenije, tačnije od zatvaranja okna, čini se kao da se još osećaju na znoj. Težak, rudarski. Po podu razbacane čizme, delovi maski, šlemovi... Kao da je sve pripremljeno za snimanje nekog horor filma. Dalje ka jami nalazi se takozvana lampara. Prostor gde su se punile i izdavale lampe.

- Evo, to je taj otvor koji je postao grobnica mnogih mojih kolega - pokazuje rukom ka jami upravnik Ljubiša Stanojević. - Dole, na najnižoj koti, u takozvanom severnom reviru, na dubini od 750 metara stradalo je njih devedeset. Bio sam u to vreme smenovođa. Nedugo posle nesreće stiglo je naređenje, čista politička odluka, da se jama zatvori. “Dosta mi je stalno ružnih vesti iz tog Aleksinca”, rekao je tadašnji predsednik Srbije. I izlivena je ova betonska ploča. Privremeno, kako je tad rečeno, dok se ne vidi šta će biti s rudnikom. I, evo, to traje već dve decenije. Dokle će biti ovako, ko zna.

Oko lifta na nekoliko mesta okačene table upozorenja. Šta rudar ne sme da unese u jamu, kako da se ponaša. Tu su i signalni znaci, da oni dole znaju da li lift vozi ljude ili teret. I kakav.

Zagledao se Ljubiša u zarđali lift. Mislima kao da je na koti 445 gde je metan učinio svoje. Ćuti. Sigurno je, sećanja naviru. A kako i ne bi. Dvadeset pet dana je vadio iz jame nastradale kamarade. Kući je išao tek svaki drugi, treći dan da se okupa i presvuče. Obično kasno noću. Njegovi su ga više viđali na televiziji nego uživo. Svake večeri izveštavao je za “Dnevnik” dokle su stigli s akcijom izvlačenja nastradalih.

- Nemoguće je to zaboraviti ili porediti s bilo čim - nevoljno progovori Ljubiša. - Svaki dan u Aleksincu sahrane. Ceo grad zavijen u crno. Sahrana sahranu stiže. Kad smo izvukli nastradale kolege, nastavili smo da vadimo opremu. Trajalo je bezmalo godinu dana. Onda je stiglo naređenje: “Betoniraj.” A tih ljudi više nema. To su mi bili drugovi, komšije, prijatelji. Svakog dana sam morao da gledam majke, supruge, njihovu decu. Da im kažem da nosim tužne vesti. Pitaju me često kakav je to posao, da li o njemu pričamo, boje li se rudari jame. Ne boje se. Kad bi o tome razmišljali, koliko smo metara pod zemljom, nema tu od posla ništa. Kad silazimo liftom, iznad je limena ploča, pa se gore ne vidi. Zamisli da gledaš svaki dan gore kako se otvor u tačku pretvara. A o čemu se priča u jami. Kad jedemo ili pravimo pauzu, pričamo uglavnom o kafani. Kad posle odemo u kafanu, pričamo o poslu. I tako svakog dana.

Ostao samo spomenik

Teško mu je, vidi se, da priča o tome. Da bi odagnao ružne misli, goste vodi u ogroman prostor gde su se nalazili tuševi. Odatle ima mnogo anegdota. Komičnih scena. Ne čudi. Na mestu gde se odjednom nađe više od sto nagih rudara bilo je raznih pošalica.

Ogroman prostor sa stotinak tuševa i danas zvrji prazan. Pločice su se odlepile, tuševi poskidani. Vodovodna cev ispod plafona od koje su išli tuševi potpuno je zarđala. Do ovog kupatila, drugo. Tu su se tuširale smenovođe i poslovođe.

- Ko zna šta bi tu sve moglo da se desi da su se zajedno kupali, a neko od poslovođa se zamerio rudarima - šali se Tomislav. - Evo, i direktori su imali svoja kupatila. Oni svakako ne bi smeli među rudare.

I kantina je ostala tamo gde je i bila. Blizu je blagajne, da se rudari ne muče i idu daleko posle isplate.

- E, kakav je to život bio - uključuje se ponovo u razgovor Tomislav. - Jeste težak posao, ali sigurna i dobra zarada. Kredite su ljudi podizali, kuće gradili. A danas?

Iza zgrade, tamo gde je odlazila ruda, na visini od metra, s ulice prema rudniku ide nekoliko cevi.

- To su svojevremeno povezivali sa nekakvim radioaktivnim otpadom - kaže Ljubiša. - Kad god nekome zatrebaju politički poeni, oni se sete da bi i ovde moglo nešto da se ušićari. Tako su izmislili da se u rudnik dovozio radioaktivni otpad, pa je zato udarena betonska ploča. Budalaština. Ako su ljudi umirali više kako što se govorilo, a to zaista ne znam, onda to može da bude samo od teškog jamskog posla. Da vam je samo bilo da vidite kakvi smo izlazili iz jama. Pa to je posao koji lomi. Može li, uopšte, bilo kakav posao da bude lak, a da se radi stotinama metara ispod zemlje. Pa to mora da ostavi posledice. Osam do deset sati napornog rada pod zemljom. Organizam puca. Kad kreneš liftom dole, hoće bubne opne da popucaju. Sigurno da utiče i na vitalne organe.

U vreme najveće eksploatacije rudnik je imao oko hiljadu i po zaposlenih. U jednoj smeni po 150 rudara. Bilo je ljudi sa svih strana. Iz Bosne, Crne Gore, s Kosova, iz Slovenije. Ljubiša kaže da se nije znalo ko je koje nacije, vere. Rudari su se znali po nadimku. Čim dođe novi radnik, dobije nadimak. Kolege su ga znale po nadimku, smenovođe po broju.

Aleksinački rudnici odavno nisu ono po čemu su bili poznati. Na srećno vreme podsećaju dve stvari. Veliki spomenik ispred hotela, koji je, naravno, poodavno zatvoren, i mala lokomotiva u centru grada. Zatvoreni su apoteka, pošta, prodavnice, Dom rudara, ambulanta...

- Ovde je život stao - završava priču naš domaćin. - Više nema one gužve, meteža, pesme... Od nekada najbogatijeg i najbučnijeg naselja, sve je svedeno na puko preživljavanje. Ostali su, uglavnom, socijalni slučajevi. Betonska ploča odavno je prekrila jamu, bojim se da se sprema takva i za naselje.